Специјална и ослободилачка операција “Путинова доктрина“

Izvor/medij: IN4S
Ocjena: Teorija zavjere Lažna vijest
Raskrinkano u: Dževad Galijašević ponavlja proruske dezinformacije i stare teorije zavjere

Дакле, сигуран сам да Сједињене Америчке Државе разумију оправданост разлога за провођење Специјалне војне операције у Украјини, али, иако разумију – они то не признају. Руска Федерација то није ни очекивала

Нема сумње да је Влада Сједињених Америчких држава потпуно свјесна стратешке нужности и виталног интереса Руске Федерације да се одбрани од непријатељски оријентисане, агресивне НАТО алијансе.

 

Не постоји стратешки ни оперативно тактички документ ове организације а да у њему, Русија није дефинисана као „војни и „геополитички непријатељ“. Тог непријатеља, НАТО алијанса је врло ефикасно притискала, окруживала и у самом тако прецизно дефинисаном, непријатељском дворишту, инсталирала своје ефективе и војне потенцијале.

Иако је одговор Русије стигао у завршници овог процеса он је ипак довео у питање цјелокупни, вишедеценијски посао Сјеверно-Атлантског савеза. Сједињене Америчке Државе су због тога реаговале огорчено, бијесно и нервозно али… ипак знају одлично шта се то сада дешава у Украјини и зашто.
САД су и саме имале такав, баш такав проблем али су га почеле рјешавати, уз помоћ Велике Британије, прије тачно два вијека тачније 1823. године.

Када је амерички предсједник Џејмс Монро, одлучио да формулише и озваничи темељне принципе америчког стратешког интереса, објавио је 2. децембра 1823. године, један докуменат, својеврсну политичку доктрину у којој је навео како ће „…сваки даљи покушај европских нација, да колонизирају или интервенишу у земљама Сјеверне и Јужне Америке бити сматран чином агресије и захтијевати интервенцију Сједињених Држава“. Истовремено, је наведено да се Сједињене Државе неће уплитати у већ постојеће европске колоније нити судјеловати у интерним проблемима европских држава. Доктрина је сачињена под водством министра вањских послова Џона Адамса. Документ је замишљен као отпор европском колонијализму и добила је назив Монроова доктрина (Монрое Доктрине) а касније је тумачена и као право и намјеру САД-а да интервенише у земљама Јужне Америке као и у Средњој Америци.

Доктрина је донесена у вријеме када су готово све латиноамеричке колоније Шпаније и Португала стекле или се налазиле на прагу стицања независности од Шпанског и Португалског Империја; Перу је независност консолидовао 1824. године, а Боливија ће независност стећи 1825. године, што је значило да су под шпанском управом остале само Куба и Порторико.

Сједињене Америчке Државе су, радећи у договору с Британијом, жељеле спријечити даљи долазак европских сила. Предсједник James Monroe доктрину је представио током седмогодишњег говора о стању Уније у Конгресу. Сам појам, „Монроова доктрина“, скован је 1850. године, упркос чињеници да је стварни творац доктрине, државни секретар John Quincu Adams.

До краја 19. вјека, Монреова доктрина се сматрала главним, дефинишућим моментом у вањској политици Сједињених Америчких Држава, а уједно је била и један од најдуговјечнијих стубова Вањске политике.

Многи каснији државници и предсједници позиват ће се на ову доктрину, међу којима Theodore Roosevelt, John F. Kenedy, Lyndin B. Johnson, Rnoald Regan и други. У једном амандману Theodora Roosevelta из 1904. (The Roosevelt Corolarry), закључује се да САД има право наступати као „међународна полиција“ (international police power) ако се Карипске и Средњоамеричке државе понашају „нецивилизовано“. Овај додатак често је наглашаван као верификација права не мијешање САД-а у Латинској Америци током хладног рата.
Намјера и утјецај Монроеове доктрине остали су на снази, уз тек мање варијације, више од једног стољећа. Примарни циљ доктрине било је ослобађање Латинске Америке страха од еуропске интервенције и избјегавање ситуација у којима би Нови свијет постао бојно поље за земље Старога свијета, а све како би Сједињене Државе несметано могле ширити властити утјецај.

Јасно је да земље Латинске Америке су презирале ту доктрину због њеног наглашеног интервенционизма и суптилног империјализма, а 2013. године, амерички државни секретар John Kerry, послаће поруку, како је „ера Монроеове доктрине завршена“.

Та порука, међутим није означила крај Америчког интервенционизма него потврду већ развијене америчке праксе да интервенише по властитом нахођењу у свим дјеловима планете. У ствари, након распада Варшавског пакта, Совјетског Савеза, Југославије и Чехословачке, Сједињене Америчке Државе су постојећу доктрину толико пута примјењену у Латинској и Средњој Америци, аплицирали на цјелу планету.

Први Заливски рат, па бомбардовање Војске Републике Српске и Републике Српске Крајине те бомбардовање Савезне Републике Југославије означили су еру планетарне глобализације старе доктрине, формулисане за остваривање доминације у Латинској Америци.

Напад на Свјетски Трговински Центар, који су Америчке власти и тајне службе организовале уз помоћ Босанских муџахедина, камен су темељац те нове доктрине.

Авганистан, па поново Ирак, Тунис, Египат, Либија и Сирија са неколико милиона мртвих, уништеним секуларизмом у Арапском свјету и Средњој Азији и поново са истим војницима радикалног Ислама из Босне и Херцеговине, са Косова и земаља Блиског истока у еуфемистички названој драми, „Арапско прољеће“, наступило је Муслиманско братство у истом фронту са Ал Каидом, Исламском Државом, Ал Нусром, Хајат Тахрир ул Схам у истом строју са америчким специјалцима. Кроз те врло прорачунате акције кристалисала се цјелокупна геополитичка стратегија, политика и амерички менталитет.

Дакле, сигуран сам да Сједињене Америчке Државе разумију оправданост разлога за провођење Специјалне војне операције у Украјини, али, иако разумију – они то не признају. Руска Федерација то није ни очекивала.

Уклонити, већ најављену НАТО прјетњу из Украјине, са свога прага… почистити центре за развој оружија за масовно уништење, био-хемијске лабараторије под контролом Пентагона и онемогућити развој нуклеарних потенцијала, за Русију је представљало питање опстанка државе у њеним границама и постојећем формату.

Свакако и заштитити угрожене, свакодневно нападане становнике Доњецка и Луганска (ДНР и ЛНР) те заштитити стратешку позицију полуострва Крим које је слободном вољом и на референдуму захтијевало повратак у окриље, територијалног интегритета Русије и, на крају, извршити демилитаризацију и денацификацију Украјине.

И то се дешава у складу са плановима и одбрамбеном доктрином Руске Федерације.

Свакако би Русија могла примјенити и мјере властите заштите, примјењујући стратегију западних сила који у тежњи за дестабилизацијом једне државе – једног свијета, упорно и јавно убацује моћно, убојито оружије у руке нацистичких фанатика и тврдокорних шовиниста.

Како би то изгледало када би Русија одлучила да јавно „убрза Ирански нуклеарни програм“ или да помогне Бразилу, Венецуели и Куби да то остваре и буду заштићени.
Како би изгледао свијет када би Русија наоружала Египат и Сирију хиперсоничним оружијем

Или када би такве моћне оружане системе који су непревазиђени у свјету, доставила својим партнерима и пријатељима на Балкану и да ли би то отријезнило Њемачку која своје оружије лиферује према Руским границама и интересима, када би се суочила са прјетњама из комшилука.
Управо тако… Русија није скуп бедуина и арапске сиротиње или талибана кои трпе деценијама америчке бомбе и њихову војну силу. Американци дођу, униште, разоре, некада остану двадесет и више година па се врате својој кући, да размисле и одлуче ко ће бити сљедећа мета њихове разбојничке политике.

А Арапи и Талибани наставе свој живот из почетка.
Русија међутим није таква слаба држава – Русија је способна штитећи себе, поступити баш као Американци, Британци, Њемци и Французи, па донијети моћног оружија у њихово, западно, до данас мирно двориште.

 

На Западу би морали, осјетити, понекад озбиљну зебњу пред могућности да нека моћна сила, одлучи да сепонаша онако како се они према другим, деценијама понашају.

Članak indeksiran 11. 04. 2022 Zadnji put osvježen prije 1 mjesec
Raskrikavanje.rs Istinomjer.ba Analiziraj.ba NewsMavens.com Raskrinkavanje.me