Ovo je u autorskom tekstu za "Nedeljnik" otkriva bivši šef CIA za Balkan Stiv Mejer. Njegov tekst prenosimo u celini:
Administracija je takođe angažovala sadašnjeg američkog ambasadora u Nemačkoj Ričarda Grenela kao specijalnog izaslanika za dijalog između Srbije i Kosova. Grenel predstavlja Trampovu spoljnu politiku, a njegov ambasadorski mandat protekao je u kontroverzama, pošto je optužen da je ugrozio suverenitet Nemačke. Grenel nema nikakvog iskustva na Balkanu.
Ali, bilo da imaju iskustvo na Balkanu ili ne, obojica su povezani sa skrivenom politikom Stejt departmenta koja se nije menjala 25 godina.
Uz sve to, potkomitet za Evropu i regionalnu bezbednosnu saradnju Komiteta Senata za spoljne odnose priključio se američkom posvećivanju pažnje Balkanu. U oktobru ove godine, potkomitet je održavao saslušanja o Balkanu, sa fokusom na Bosnu. Troje ljudi svedočilo je na saslušanjima i svako od njih imao je potpuno isti pogled na razloge zbog kojih se Bosna nije pomerila u pravcu koji Vašington priželjkuje. Svako od njih konkretno je optužio Milorada Dodika, člana tripartitnog predsedništva, zbog „neuspeha“ Bosne da „krene napred“. Palmer je svedočio, kao i Januš Bugajski, viši istraživač u Centru za analizu evropske politike u Vašingtonu. Treća osoba bila je Majda Idrizbegović Ruge, profesorka na Institutu Evropskog univerziteta u Firenci. Ona je rođena i odrasla kao bosanska muslimanka.
Imperijalna igra
Dobar deo moderne istorije Balkana mora da se razume kroz prizmu istorije velikih imperijalnih sila i, kasnije, imperijalnih interesa Sjedinjenih Država. Balkan je mesto gde su se velike imperijalističke sile susretale i često borile; on je bio geografska granica za aspiracije Austrougarske, Rusije, Otomanskog carstva i, iako se nisu fizički graničile na Balkanu, Pruska/Nemačka, Francuska i Britanija takođe su učestvovale u toj igri. U žargonu poznog 19. veka to se zvalo „Istočno pitanje“. Za Britaniju i Francusku, Istočno pitanje postalo je ozbiljna stvar zbog politike Rusije i Otomanskog carstva u jugoistočnoj Evropi. Diplomatija i ratovi koji su se odvijali na Balkanu između velikih sila često nisu imali nikakve veze sa Balkanom; mnogo više je to bila stvar borbe za moć.
Moglo bi se reći da su SAD postale imperijalistička zemlja već na početku 19. veka. Iako je Amerika igrala važnu ulogu u Evropi tokom Prvog i Drugog svetskog rata, američke imperijalne ambicije nisu bile ozbiljno fokusirane na Evropu sve do devedesetih godina prošlog veka, kada je Amerika stigla na Balkan, pod krinkom „pomoći“ regionu da prevaziđe krvave ratove za jugoslovensko nasleđe. Da bi se razumelo kako je i zašto Amerika postala imperijalistička sila tako rano u svojoj istoriji, a kasnije i na Balkanu, mora se shvatiti šta vodi američku spoljnu politiku. Od stvaranja SAD krajem 18. veka do danas, Amerika je sebe videla kao „posebnu naciju“. Većina američkih lidera smatrali su da je zemlja „svetlo na brdu“, da je to „neophodna“ nacija. Zato su mnogi američki lideri verovali da je Ameriku Bog lično angažovao da „spase“ svet tako što će širiti demokratiju po planeti, posebno među ljudima koji, po uverenju ovih lidera, nisu sposobni da se sami o sebi staraju.
FOTO: GORAN SRDANOV / RAS SRBIJA
Metju Palmer
Sa ovakvim stavom SAD su se uključile u ratove za balkansko nasleđe 1993. godine. Kada su se ti ratovi okončali 1995, potpisivanjem sporazuma u Dejtonu, SAD su pomislile da su donele mir, prosperitet i demokratiju u Bosnu i ostatak Balkana. Amerika je postala manje zainteresovana za Balkan posle Dejtona, i tako je bilo sve do 1999, kada je administracija pomislila da je neophodno da se „spase“ Kosovo, i da se Kosovo prizna kao nezavisna država. U narednih dvadeset godina, Vašington je ponovo obraćao vrlo malo pažnje ovom regionu, pretpostavljajući da im je uspeo „plemeniti“ rad na gradnji demokratske države. Ali postalo je jasno da su američki napori na Balkanu daleko od uspešnih i Vašington sada ponovo veruje da je ostalo još posla.
U proteklih nekoliko godina, bilo je raznih poziva Americi da se ponovo uključi u balkanske poslove. Ti pozivi bili su izazvani pogrešnom pretpostavkom da Vašington poseduje odgovore na komplikovana pitanja u regionu. Ali Vašington ih nema, i nije posebno zainteresovan za Balkan po sebi, niti za ljude koji žive na Balkanu.
Palmer: Rešenje za Kosovo je MEĐUSOBNO PRIZNANJE, ali Amerika ne isključuje mogućnost da Beograd i Priština DOGOVORE NEŠTO DRUGO
Ron Džonson: Grenel i Palmer IMAJU PLAN za Kosovo i Metohiju
TRAMPOVA NEPRISTOJNA PONUDA ZA REŠENJE KOSOVSKOG ČVORA Šta je Grenel nudio prilikom posete Beogradu i Prištini
Trampova administracija želi da se vrati na Balkan iz dva velika razloga. Prvo, jer region nije igrao po američkom diktatu u poslednjih 25 godina, a Vašington veruje da je jedini put da Balkan krene napred da počne da radi ono što Amerika kaže. Drugo, Vašington je zainteresovan za Balkan jer su tu Rusi.
Amerika i Rusija vratile su se u region i sada sprovode obaveštajne, diplomatske, političke i bezbednosne aktivnosti jedni protiv drugih. Obe zemlje koriste Balkan kao primarno poprište na kojem špijuniraju i kontrašpijuniraju jedni druge, uz različite druge skrivene aktivnosti. U isto vreme, oni sprovode otvorenu propagandu i bezbednosne operacije. Pitanje Kosova je važno Vašingtonu - i Moskvi - ne zato što ih zanima dobrobit Kosova, već zato što žele da nadmudre jedni druge.
Podnosilac zahteva
Beograd nije uradio skoro ništa da uspešno reši pitanje Kosova, ali ni da zaštiti srpske nacionalne interese. U aprilu 2013, Srbija i Kosovo potpisali su Briselski sporazum i u 15 kratkih pasusa, Srbija je podrila svoje nacionalne interese i postarala se za to da Priština može da proširi defakto suverenitet na čitavoj teritoriji Kosova. Prvih šest paragrafa odnosi se na stvaranje Zajednice srpskih opština. Ovaj predlog, koji sablasno nalikuje nesprovodivom Ahtisarijevom planu, takođe je pred propašću, usled razlika u shvatanju nivoa moći srpskih opština. U paragrafima 7 do 9, Beograd se složio sa stvaranjem jednih policijskih snaga na čitavoj teritoriji Kosova, čime je garantovao Prištini da će moći da sprovede silu i u krajevima u kojima žive Srbi. Paragraf 11 garantovao je da će se izbori održati na čitavom Kosovu - uključujući srpske opštine - pod zakonima Kosova. Poslednji paragrafi bavili su se „tehničkim“ detaljima, kao što su energetika i telekomunikacije, sa takođe prenošenjem značajnog autoriteta - i samim tim suvereniteta - na Prištinu.
Iako je briselski proces stao, srpski lideri nastavljaju da podrivaju svoje pozicije i da pokazuju nedostatak liderstva. Primera radi, sudeći po jednom nedavnom novinskom članku, predsednik Aleksandar Vučić se požalio da "niko nije ponudio rešenje za Kosovo". A u jednom televizijskom intervjuu, on je navodno rekao "Pesimista sam i sumnjam da će doći do dogovora. Uvek ćemo biti za kompromis, ali ne vidim kako sada postići jedan". Prošle godine je rekao da je "opsednut Kosovom".
"MI U SUKOBE SA AMERIKOM NEĆEMO" Vučić i Palmer posle sastanka u četiri oka: Nastavak dijaloga za dva, tri meseca, OŠTRE KRITIKE EU (VIDEO)
"NAJBOLJA ŠANSA U GENERACIJI" Palmer: Uveren sam da je Vučić spreman da ispregovara sporazum sa Prištinom, SAD očekuje DVE STVARI
Ako je predsednik toliko „opsednut Kosovom“, zašto ne koristi svaki instrument koji mu je na raspolaganju da dođe do rešenja za kosovski problem, umesto što pristaje na poraz? Na nesreću, Vučićev defetizam je tipičan stav mnogih srpskih lidera. Nije neobično da srpski lideri govore kako je Srbija „preslaba i premala“ da bi imala uticaj na važna pitanja o nacionalnom interesu, pre svega na Kosovo. Konstantno se čuje kako Beograd vapi „šta hoće Vašington, šta hoće Brisel“. Umesto toga, srpski lideri treba da se pitaju: „Šta mi hoćemo?“
Iako je Srbija zaista mala zemlja, to ne znači da Beograd nije sposoban da sam pronađe svoj put.
Ovaj stav je možda psihološki odgovor na vekove dominacije stranih sila na ovim prostorima. U skladu sa tim, Vučić i drugi su pozdravili angažovanje Palmera i Grenela, kao i najavu da bi Evropska unija takođe mogla da odredi specijalnog predstavnika za Zapadni Balkan. Prihvatanje ovih zapadnih diplomata omogućava srpskim liderima da izbegnu naporno iznalaženje kompromisa i prihvatanje odgovornosti. Deo narativa ovog izbegavanja odgovornosti je strah da bi mnogo energičnija pozicija Beograda mogla loše da utiče na šanse Beograda da postane stalni član Evropske unije, iako je veto predsednika Makrona na otvaranje pregovora sa Albanijom i Severnom Makedonijom možda već zadao konačni udarac tim ambicijama Srbije.
Dobar početak?
Ukoliko su predsednik Vučić, zamenik premijera Ivica Dačić i drugi stvarno zainteresovani za kompromis, dozvolite mi da predložim sledeće za početak.
Prvo, vlada u Beogradu mora i formalno da se odrekne Briselskog sporazuma. Povinovanje njemu ne samo da nije bilo dobro po nacionalne interese Srbije nego nije dovelo ni do rešavanja pitanja Kosova. Drugo, Beograd mora direktno da se obrati Prištini, da to budu razgovori jedan na jedan. Velike sile, a posebno SAD, ne treba da budu uključene, jer su one pre svega zainteresovane za sebe i jer je svako njihovo mešanje u prošlosti bilo preispoljni krah. Nema razloga da pomislimo da će biti iole uspešnije u vođenju Srbije i Kosova ka rešavanju problema koji ovi imaju.
Ako Beograd i Priština mogu da se dogovore oko susreta tet-a-tet, možda bi bilo moguće da pronađu istinski kompromis, koji bi bio povoljan po obe strane. Mogu da počnu time što će shvatiti da obe strane moraju da se odreknu nečega vrednog i da će biti „nezadovoljnika“ i u Srbiji i na Kosovu koji neće pristati ni na kakav predloženi kompromis. Takvi moraju da budu skrajnuti i suzdržani.
Suština predloženog kompromisa mogla bi da bude nešto poput ovoga. Međunarodna granica trebalo bi da bude iscrtana na reci Ibar. Sve na severu pripada Srbiji, a sve južno pripada nezavisnom Kosovu. Većina Srba na Kosovu živi južno od Ibra, tako da bi oni Srbi koji ne žele da ostanu pod kontrolom Kosova mogli da se presele severno od Ibra, što bi organizovali i platili Ujedinjene nacije, OEBS, EU ili neka kombinacija ova tri činioca. Isto tako, svi Kosovari sa severa koji ne žele da žive pod srpskom kontrolom mogli bi da se presele na jug, na isti način kao i Srbi.
UN, OEBS, EU ili svi oni po dogovoru bi uspostavili mehanizam koji bi periodično proveravao stanje stvari u preostalim srpskim zajednicama na jugu i kosovarskim zajednicama na severu, kako bi se postarali da oni nisu ni na koji način diskriminisani. Bile bi nametnute kazne i presude ukoliko do kršenja tih prava dođe. Srpski verski, kulturni i istorijski objekti na Kosovu bili bi takođe zaštićeni.
U duhu pravog kompromisa i pomirenja, takođe bi bilo razumno da se dozvole referendumi u Preševskoj dolini, kako bi se videlo da li oni žele da se ujedine sa Kosovom, kao i u Republici Srpskoj, kako bi se videlo da li oni žele da se ujedine sa Srbijom. Naravno, svako ujedinjenje zavisilo bi od referenduma koji bi takođe bili organizovani na Kosovu i u Srbiji.
Iako ovo nije savršeno rešenje, moglo bi da znači dobar početak. Ali, da bi funkcionisalo, Srbija i Kosovo moraju da imaju hrabre, poručio je Mejer za "Nedeljnik".