Aleksinac – Samo 48 sati posle mučkog napada NATO-a na SR Jugoslaviju i Srbiju u proleće 1999. stradao je Aleksinac. Prvi razorni projektili iz aviona severne alijanse pogodili su miran gradić 26. marta uveče, oko 20.15 časova. Rakete su ispaljene iz aviona koji je pre toga dugo zlokobno nadletao Aleksinac i koji je pogodio deo gradića razorivši i uništivši do temelja, pretvorivši u prah i pepeo sve u industrijskoj zoni između auto-puta Niš–Beograd i Južne Morave i centra varošice – Poljoprivredni kombinat, glavnu autobusku stanicu, pogone konfekcije, dve auto-škole, nadaleko poznati Motel „Morava”... Srećom, niko te večeri nije stradao.
Malo je ko mogao da pretpostavi i nasluti da je to u stvari bio nagoveštaj krvavog pira agresora samo desetak večeri kasnije – 5. aprila uveče, ali i narednih dva i po meseca, do kraja bombardovanja u junu iste godine. Tokom 11 nedelja agresije ispaljeno je na Aleksinac i okolinu 65 avio-projektila, sam grad pogođen je sa 21 raketom razorne moći. Od posledica bombardovanja preminulo je 20 civila. Teže i lakše povređeno je više od stotinu građana, srušeno je potpuno 50, značajno urušeno 120, a oštećenja pretrpelo čak još 688 porodičnih kuća... U aleksinačkim stambenim zgradama neuslovna su posle bombardovanja bila za stanovanje i život 755 stana. Takozvani nosioci novog svetskog poretka od 24. marta do 11. juna uništili su celokupnu privredu i značajnim delom infrastrukturu, aleksinačko zdravstvo, školstvo.
Na današnji dan u Aleksincu su sirene za vazdušnu opasnost počele da zavijaju u 19.55 sati pre 25 godina, i njihov je zloslutni zvuk trajao do 20.20 sati. Onda se prividno sve smirilo. Ali, sat vremena kasnije se veče u Aleksinačkom pomoravlju pretvorilo u nesreću, u smrt.
Uz gaženje svih međunarodnih pravnih normi, ratnih konvencija i ljudskosti, videlo se u 21.35 sati pravo lice „Milosrdnog anđela”. NATO avijacija obrušila se na grad i ispalila sedam razornih projektila i u brišućem letu odletela u nebo. Ostavila je iza sebe pustoš, ugašene živote, osakaćene ljude, srušene kuće i zgrade. Te noći u Aleksincu je ostalo zauvek nebrojeno razorenih duša.
Spasioci i komšije do svitanja u ulicama Vuka Karadžića i Dušana Trivunca izvlačili su iz ruševina poginule i povređene. Pritekli automobili Hitne pomoći iz Niša, Kruševca, Sokobanje, Prokuplja i drugih gradova odvozili su najteže stradale do Kliničkog centra u Nišu. Dvadesetak najteže ranjenih Aleksinčana te noći u bombardovanju zbrinuto je u ovoj niškoj medicinskoj ustanovi, dva puta više ranjenih u aleksinačkoj bolnici... Za 12 žitelja Aleksinca, međutim, spasa nije bilo. Poginuli su. Nevini civili.
Pre podne 6. aprila, na osudu ovog zločina u celom svetu, nevericu miroljubivog čovečanstva, stigao je nečuveni odgovor prepun cinizma. Objašnjenje NATO zločinaca o grešci, o „kolateralnoj šteti”... Izazvalo je to još veće ogorčenje, veću patnju i bol.
Aleksinac je, dan posle stradanja, od poštenog i humanog sveta nazvan „Srpskom Hirošimom”, jer su u uništen gradić stigli, da se uvere u razmere stradanje nevinih, mnogi domaći i strani novinari, predstavnici ambasada, koji su nemo posmatrali posledice NATO-a. O tom jutru svedoče fotografije i albumi Hadži Miodraga Miće Miladinovića, koje su obišle svet, kao svedočanstvo o danima bezumlja.
Četvoro Aleksinčana i sa njima petogodišnji dečačić poginuli su sedam dana kasnije u Grdelici, u granatiranom vozu.
I pred sam kraj bombardovanja opet je Aleksinac bio meta agresorskih pilota – 28. maja na stanovnike „Novog naselja” ispaljeno je osam raketa i bombi. Poginulo je još troje stanovnika, a desetak ja povređeno i ranjeno... Ponovo su bombe te večeri oštetile porodične kuće, ubijale…
Posle 11. juna i Kumanovskog sporazuma počela je obnova Srbije – baš iz Aleksinca.
Na raskrsnici svetova i „nasred Balkanske promaje”, kako reče pesnik Bratislav Milanović, sudbina je Aleksincu odredila da nastaje i nestaje, da bude simbol stradanja, ali i uvek posle toga, poput feniksa, simbol uzdizanja.
Pomen rafinercima stradalim u NATO bombardovanju
Pančevo – U ranim jutarnjim satima 4. aprila 1999. godine NATO projektili pogodili su pogon Energane u Rafineriji nafte Pančevo. Na svojim radnim mestima, dok su savesno obavljali radne obaveze, život su izgubili Dejan Bojković (28), Mirko Dmitrović (29) i Duško Bogosavljev (50). To je bio drugi od sedam napada bombama na postrojenja fabrike, koja je morala da održava proces rada i u ratnim uslovima. Na godišnjicu tragedije u Rafineriji, članovi porodica, kolege, predstavnici menadžmenta, sindikata i gradske uprave položili su vence i cveće na spomen-obeležje u krugu fabrike, koje je tužno sećanje na strašnu tragediju i pogibiju Mirka, Duška i Dejana.
O. J.