Иако га познајемо као човјека који је кроз свој рад у Центру за културу, кроз рад у НВО сектору и као одборник увијек тежио да Трново прикаже у најбољем свјетлу, медији су Трново често описивали као мјесто сталних сукоба, одлазака и као опустошено и разрушено насеље.
Ако заобиђемо стална политичка превирања, нама Трново, од модерних насеља у општинама Источно Ново Сарајево и Источна Илиџа удаљено неких 25 километара, данас изгледа као насеље заглављено у послијератном периоду.
– Не спорим да то није тако. Ситуација јесте тешка, али сматрам да Трново и даље има перспективу. Мали број становника није нужно и слабост. Мислим да може бити и предност. Оно за шта се борим, прије свега као становник ове општине, па и као одборник, јесте да омогућимо враћање ресурса у надлежност Општине. Сулудо је да се ресурсима, који су наши, управља и газдује из Бање Луке или било ког другог града, а да се општини Трново враћају само мрвице кроз пројекат финансирања неразвијених општина и слично – каже на почетку разговора Данијел Грујић, који је упркос деценијским трендовима трајних одлазака у веће центре, остао да живи у Трнову и овдје засновао породицу.
Грујић сматра да општина Трново има свијетлу будућност и да својим ресурсима може остварити дугорочну сигурност заједнице.
– Ако бисмо ствари посматрали на други начин и с једне стране ставили све ресурсе које Трново има, уз константно развијање туризма, гдје се резултати могу очекивати тек за десет или петнаест година, могли бисмо јасно видјети да општина Трново, уз предан рад и домаћинско управљање, на основу својих ресурса може остварити оно што се модерно зове „одрживи развој“. Као човјек који је одлучио да овдје остане и заснује породицу, сматрам да можемо створити себи добар животни амбијент, али чињеница је да ми сами некада не вјерујемо у себе и своје могућности. Више од двадесет година општина Трново у владајућим структурама посматра се као општина од које се може узимати, а колико год да им се да, задовољни су. Тај начин размишљања морамо промијенити – сматра Грујић.
Погрешан приступ локалних власти, тврди Грујић, након година довео је до тога да становништво општине Трново на сваку нову идеју или добру праксу у сусједним општинама реагује песимистично, изражавајући невјерицу да се било који модеран пројекат може спровести и у овом мјесту.
– И данас је увријежено размишљање које могу описати кроз реченицу: „Не може то код нас!“ То је реакција на сваку нову идеју насталу на локалу, али и за сваку добру праксу коју имлементирају сусједне општине или општине сличне нашој, било да се налазе у Српској или у ширем окружењу. Мислим да се локални политичари, не вјерујући у своје знање и компетенције, боје да крену у нешто ново што је ван оне стандардне рутине: овдје мало асфалта, овдје неколико сијалица, овом кров, ономе столарија, понека стипендија и доста. Године свакако пролазе, плата је редовна и иде се неким устаљеним ходом. Оно што ме највише погађа јесте чињеница да се људи задовољавају просјеком – каже Грујић.
Када говори о развоју, указује на чињеницу да се било какав озбиљан план развоја не може имплеметирати за један мандат, али да се у том периоду могу поставити изузетно чврсти темељи развоја.
– Развој једне средине мора се посматрати кроз принцип дугорочности. Када је визија развоја у питању, проблем имамо годинама. Како су се смјењивали начелници, тако су се мијењале и визије развоја. Један начелник је вјеровао само у дрвну индустрију, другом су се идеје базирале на туризму, трећем на малој привреди, четвртом опет на туризму и дрвној индустрији, али нико није гледао дугорочну перспективу и покушао да се придржава стратегије као основног документа развоја. Сва стратешка документа: Стратегија развоја, Локални еколошки акцииони план, Омладинска политика и други документи, истекли су, а нико још није размишљао о изради нових. Да не говорим о томе да немамо ни просторни план развоја, урбанистичке планове, индустријске зоне, а регулациони план постоји само за тај дио Јахорине који припада нашој општини, да би се могао лакше продати. То су неопростиве ствари – објашњава Грујић.
Он сматра да у већини општина стратешка документа представљају само мртво слово на папиру , јер начелници углавном имају одријешене руке да управљају општином по свом нахођењу, што је, тврди, погрешно.
– Начелник је ту да би водио рачуна о трошењу народног новца, односно буџета, поштујући народну вољу исказану кроз одборнике као поједнице који су изабрани да заступају интересе народа. Увријежено је мишљење да су одборници само „дизачи руке“ који су ту да наплате апанажу и остваре своје ситне интересе, што и није далеко од истине. У многим општинама је тако. Нити народ зна шта одборник ког су бирали треба да ради за њих, нити је одборник свјестан да он у ствари треба да каналише народну вољу и потребе свих грађана кроз свој рад у скупштини, заступајући интересе грађана који су га бирали. Као одборник, покушавао сам да будем истински од помоћи и начелнику и администрацији, али посебно да у Скупштини општине изнесем оно што народ занима, да изнесем њихове потребе, али и њихов бунт против одређених ствари – каже Грујић увјерен да се општина Трново треба окренути себи и својим ресурсима, дугорочно планирати, постепено радити у складу с визијом развоја и дати народу могућност да кроз мјесне заједнице искаже своје потребе.
– И најважније, треба да вјерујемо у себе и своју способност. Јер, како ми себе видимо, тако ће нас и други посматрати. Могућности за развој су огромне, поготово с аспекта туризма. Много фондова и јавних позива нам промакне, јер не исказујемо вољу да и ми будемо једни од оних који ће аплицирати и евентуално повући средства и уложити их у општину. Ту долазимо до можда и најважније ствари: Општина Трново мора да улаже у младе људе, да им да на значају и уложи у њихово знање и вјештине, па макар и на уштрб понеког асфалтирања и расвјете за сваки заселак. Ти млади људи, кроз свој рад на пројектима, вратиће и уложити десетоструко више. Не желим да размишљам о одласку. Желим да са својим суграђанима стварам перспективу и амбијент достојан човјека, ту гдје смо одлучили да живимо, у општини Трново – поручује на крају Данијел Грујић, кандидат за одборника у Скупштини општине Трново и носилац листе ПДП-а на локалним изборима, који ће се одржати сљедећег мјесеца.
За лијечење дјеце да издвајају начелници и сви државни функционери, а не пензионери
Поред свих неправди и понижења која просјечан грађанин доживљава, од дрскости државних службеника, преко бахатости политичара, па до 8.000 евра плате директора државног предузећа (примјер из Црне Горе), човјек доживи и најгоре – дође у ситуацију да моли за новчану помоћ како би своје дијете лијечио у иностранству, што представља најгрубље повређивање права на достојанство обољелог и његове породице. У том болу, поред неизвијесности, очаја и страха за живот дјетета, а ту су и одрасли којима је потребно лијечење у иностранству, несрећна породица треба да трпи читав медијски хуманитарни процес, гледајући како се стотинама хиљада пута дијеле фотографије малољетног члана породице, фотографије цијеле те заједнице и детаљи из њиховог живота.
Господине Грујићу, кад се може очекивати да један политичар, кандидат за било коју функцију изађе у јавност и каже: „Обећавам да ћу се борити …“ или „Обећавам да се ниједно болесно дијете из наше општине, нашег града или државе, неће појављивати у медијима и неће се лијечити СМС порукама“?
Био сам учесник и организатор, могу рећи десетина хуманитарних акција на овом нашем подручју. Ко неће нешто да уради, наћи ће изговор. Ко хоће, наћи ће начин. Код нас у Републици Српској постоји Фонд за лијечење дјеце у иностранству. Сви запослени издвајају неких 0,25 % плате. Тај фонд до сада је помогао одређеном броју дјеце, а моје је мишљење да се може помоћи сваком дјетету којем је потребна та врста помоћи. Оно у шта сам се увјерио јесте да су процедуре одабира дјеце за лијечење преко тог фонда споре. Родитељи болесне дјеце су очајни и немају времена да чекају процедуре, папире и одобравања. За посљедицу имамо, нажалост, честе акције за помоћ дјеци, од хуманитарних бројева, преко кутија, до концерата. Наш народ је, иако убијен у појам и осиромашен, ипак изузетно солидаран и не знам да је иједна акција прошла, а да средства нису скупљена. Ако тај проблем на рјшавање дамо општинама, опет ће доћи до истих проблема: процедуре, надлежности и слично. Општине се одазову на позиве, помогну, али већи дио новца, ипак, скупе грађани. Мени се чини да би се ово питање требало системски ријешити, тако да свака општина оснује фонд у који ће се уплаћивати одређени дио средстава кроз буџет. Уз то би сви функционери били дужни да дио својих прихода дају фонду, али не само у изборној години. Износ тих средстава на годишњем нивоу био би значајан и могло би се помоћи многима. Не треба тражити да пензионери издвајају од својих, рецимо, 200 КМ примања. Новац треба узимати од начелника општина и свих државних функционера. Начелник од своје плате, која износи 4.000 КМ, за тај фонд треба да издвоји 40. Ти износи би требало да се приказују транспарентно. Бар данас није проблем на сајту општине или града објавити те податке.