Неколико колега и сарадника Данијеле Штајнфелд, које смо контактирали, кажу да је им глумица, током снимања „Рода“, говорила о својим плановима за одлазак у Америку. Објаснила им је како је добила понуду од утицајног човека да јој буде мецена и омогући јој услове за живот и каријеру у САД, зато што верује у њен таленат.
Распитали смо се и код Данијелиних колега са којима је сарађивала током 2011. и у првој половини 2012. године. Сазнали смо да се Данијела од јесени 2011. године увелико припремала за овај подухват, о чему им је сама говорила, а да се током пролећа 2012. интензивно бавила прикупљањем свих неопходних папира за боравак у Америци. У том периоду тражила је и писма препоруке од афирмисаних колега, што јој је било важно за нови почетак и каријеру у Америци. По завршетку пролећа и позоришне сезоне, у јуну 2012. године, Данијела се коначно и преселила у САД.
Због ових и свих претходних сазнања до којих смо дошли, као и због тврдњи глумице да је силована 7. маја 2012. године и да је после тога убрзо побегла у Америку, запитали смо се: Како је Данијела уопште добила стални боравак и дозволу рада у Америци? Како је могуће да неко из Србије одлучи да напусти земљу и после 40 дана једноставно започне нови живот у Америци, без повремених долазака у своју државу?
Данијела је измислила силовање како би добила амерички азил. Пријава је више него довољан доказ. Једно за азил по основу силовања, систем не захтева доказе ни утврђивање истине. Својим филмом „Зацели ме“, Данијела је „оправдала“ стечени азил и одужила се.
Екипа новинара „Вечерњих Новости“ дошла је до неколико особа нашег порекла, које живе у Америци и које су нам врло детаљно причале о искуствима азиланата у тој земљи и о сазнањима која, по том питању, имају у случају Данијеле Штајнфелд.
Једна од њих рекла нам је како познаје још две особе са територије бивше Југославије, које су добиле статус азиланата: једна на основу лажног силовања, а друга на основу лажне припадности ЛГБТ групи, али да те две жене нису никога оптужиле, ни пред законом ни у јавности, већ су искористиле шансу да дођу до циља, за разлику од Данијеле Штајнфелд, за коју каже да је измислила причу о силовању како би најлакше и најбрже добила азил, а касније и држављанство, те да се поигравала оптужбом у медијима и на крају пријавила Бранислава Лечића. Објаснила нам је и да постоје адвокати у Америци којима је азил „ужа специјалност“ и који за накнаду од 3.000 до 5.000 долара обезбеђују све неопходно клијенту за стицање статуса азиланта.
Друга саговорница, која је такође азилант из наших крајева, али не по основу силовања, тврди да сви они међусобно лако сазнају једни за друге, да се информације и искуства размењују и брзо шире. Она каже да ју је погодило када је чула да је Данијела добила азил на основу сексуалног злостављања, зато што су сви знали да је њена прича неистинита, док стварни азиланти, са ужасним икуствима, пролазе голготу да би дошли до азила. Закључује да је Данијела тако лако добила нешто што јој не припада. Објаснила је како једино за силовање није потребно доставити „хрпу“ доказа, док је за друге основе за стицање азила то потребно. Такође каже да се за азил по основу силовања не утврђује истина и да је највише лажних азиланата управо играло на ову карту. Довољно је, каже, да се наводна жртва пријави невладиној организацији, а касније да убедљиву изјаву пред судијом. Овај извор открио нам је и податак да организације које се баве подршком азилантима такође не проверавају наводе и да им је битно да испослују азил, али да заузврат траже разне противуслуге. Додаје и то да особа која на тај начин уђе „у машину“, има обавезу да се одужи за азил онима који су стали иза ње. Тако је наша саговорница закључила да је филм „Зацели ме“ био један од начина да глумица „оправда“ азил и узврати услугу. Саговорница на крају изговара“ Ми азиланти кажемо да је азил трговина људским судбинама“.
Данијела први пут посетила Србију тек 4 и по године после одласка у САД
Распитали смо се и дошли до информација да је Данијела напустила нашу земљу у јуну 2012. године и да је први пут после тога дошла у Србију тек 4 и по године касније, крајем децембра 2016. године. Како смо незванично сазнали, добила је америчко држављанство.
Ови подаци и теорија о азилу навели су нас да детаљно истражимо амерички имиграциони закон, у ком смо пронашли следеће:
Азиланти не смеју у матичну земљу пре добијања америчког држављанства.
Потребно је 4 и по године, или нешто краће, како би азилант добио држављанство.
Један од могућих разлога за добијање азила је сексуално злостављање.
Како амерички закон каже, за добијање статуса азиланта или избеглице разлог може бити и сексуално злостављање, као и страх за безбедност, страх од прогона због националне, верске, расне припадности, због политичких ставова или због припадања посебној друштвеној групи, при чему закон тумачи да једна од оваквих група може бити и група сексуално злостављаних жена, али и разне друге.
У сваком случају, потребно је да постоји страх и да постоји разлог, један од наведених, како би особа стекла право на азил у Америци. Пре добијања држављанства, азилант или избеглица нема право да посети своју матичну земљу. Статус азиланта добија се до 180 дана (до 6 месеци) од подношења захтева, после чега азлант добија дозволу сталног боравка, с којом може затражити држављансто. Држављанство се добија до 4 године од подношења захтева. Све укупно траје до 4 и по године.
За мишљење на ову тему, контактирали смо и адвоката, који нам је кратко објаснио:
Прочитајте још: Исповест САС-овца: Енглези тајно били у Сребреници
Статус азиланта је тајни податак, па зато није могуће доћи до службене потврде ни до информација о одређеном случају. Уколико се докаже да је основ за добијени азил лажан, закон предвиђа ригорозне казне.
Када упоредимо речи америчког закона о имигрантима и речи Данијеле Штајнфелд, наићи ћемо на подударања: страх за живот, за породицу, за каријеру, за безбедност, страх од поновног силовања, као и очигледно истицање припадању групи сексуално злостављаних жена, уз Данијелину велику јавну подршку другим индивидуалним случајевима, као и покретима и организацијама попут Ме Тоо, РАИНН и осталих. Колико видимо, подршка је обострана. На сајту филма www.холдмеригхтфилм.цом и на материјалу филма, управо ови покрети истакнути су као подршка документарцу „Зацели ме“.
Да ли ова сазнања, до којих су дошли наши извори и поделили их са нама, постоје записани у неком запечаћеном предмету Сједињених Држава, не можемо знати, јер су у питању поверљива документа, али постоје и друга сведочења, као и докази, који аргументују разне контрадикторности и откривају неке нове информације о овом случају, у ужем и ширем смислу. Овај случај подсећа на густо исплетену мрежу, пуну чворова, које је врло тешко распетљати. Шта је истина, тешко је рећи, али ћемо се потрудити да истражимо сав доступан материјал.
Да подсетимо, од Мериме Исаковић јавност је недавно сазнала да је Данијела Штајнфелд поднела пријаву Виктимолошком центру у Београду одмах након силовања, иако је Данијела у медијима увек тврдила да није пријавила случај и да је о том догађају први пут проговорила тек у Америци, путем телефона, центру за анонимну помоћ жртвама. После Меримине изјаве, „Вечерње Новости“ истражиле су причу о пријави центру за заштиту жртава. Како смо незванично сазнали, Данијела јесте пријавила силовање 8. маја 2012. Схватили смо да постоји разлог због ког је Данијела скривала од јавности постојање пријаве центру за заштиту жртава, а тај разлог је опис силоватеља, који не одговара опису сада оптуженог Бранислава Лечића нити било кога из филмске индустрије.
Новости