Naučnici tvrde da između šeste i desete godine, deo mozga koji je zadužen za dugoročno pamćenje (hipokampus) počinje da se razvija i da onda deca najbolje pamte informacije. Mališani predškolskog uzrasta bolje pamte loše stvari. Jer, ružne stvari se pamte zbog povređenosti i straha od ponavljanja.
24. marta 1999. godine u 19.45 širom Beograda oglasile su se sirene za vazdušni napad. "Milosrdni anđeo" počeo je da seje strah, smrt i bol. Zasuo je nedužne ljude bombama, i svojim osiromašenim uranijumom.
Pojavu gljivica na stopalima i noktima shvatite ozbiljno! Pročitajte zašto...
beograd.rs
Spomenik ubijenoj deci u NATO agresiji 1999.
Gorke scene su se duboko urezale u pamćenje tada šestogodišnjeg deteta. One nikada neće izbledeti, i ne trebaju.
"Bila sam srećna taj dan, čekali smo prinovu. Moja mačka Mica se ceo dan vrzmala oko nas, gledala u nebo i nervozno mjaukala, kao da je znala...Bila sam srećna taj dan...Mama je rekla da će se Mica uskoro omaciti i ja sam ozbiljno shvatila ulogu "babice", te sam ceo dan spremala sve za mačiće, i nakon toga mirno zaspala, a onda...SIRENA...Mama me zove i panično upada u sobu, tata za njom, umotavaju me u ćebe, tata me uzima i smiruje mamu koja se brine za brata jer nije tu, ali ne plače da me ne bi uznemirila. Silazimo u podrum, doveli su i brata...Počinje sve da se ljulja, tresu se prozori, nestaje struja, mama grli brata i mene i gleda u tatu kod koga se Mica sakrila...SIRENA...prošla opasnost.
Profimedia
Bombardovanje Jugoslavije
PAMTIM SVE...
PAMTIM ploču sa koje smo gledali "vatromet". Znala sam da me lažu, da to nije "poseban vatromet", znali su i oni da ih lažem da se ne plašim.
PAMTIM leteće papiriće koje nisam smela da diram, jer su mi rekli da su opasni.
PAMTIM dramu i uplakanu komšinicu koja se porodila i koja je
izgubila mleko od stresa.
PAMTIM naš šporet na drva koji smo sneli u podrum i SLOGU
ljudi, delili smo zajedno parče hleba.
PAMTIM kada se Mica omacila, taj dan nije pala nijedna bomba.
PAMTIM vojnike Šilju, Mladena i Zolju, koji su bili kod mene u
školi, preko puta kuće. Oni su se igrali sa mnom i davali mi rum
čokoladice. Majka im je odnosila ručak i davala telefon da se jave
porodici.
PAMTIM vrisak za ubijenima.
PAMTIM terene.
PAMTIM da tata nije mogao uvek da bude tu i da je mama krišom
plakala dok ne dođe.
PAMTIM kako sam trčala da pobegnem od našeg aviona, jer sam
mislila da će da me ubije...
PAMTIM VAM SVE!!!
Šestogodišnja devojčica je bila svesna svega, dugo posle toga je sanjala da nije prošlo...24.03.1999."
Ukoliko vas je ovaj tekst rastužio, zamislite samo šta pamte onda oni koji su izgubili najmilije, oni koji se bore sa posledicama, oni koji žive posle toga, a ne žive?