Демократска народна партија обавјештава јавност да је њен предсједник Милан Кнежевић добио писану изјаву од господина Карла Бозоле, високог представника УН-а за вријеме грађанског рата у Босни и Херцеговини.
У њој господин Карло Бозола под заклетвом открива нове чињенице и детаље које се односе на дешавања у Сребреници 1995. године. Примјерак ове изјаве, предсједник ДНП – а је упутио премијеру Владе Милојку Спајићу, предсједнику државе Јакову Милатовићу, предсједнику Републике Србије Александру Вучићу и предсједнику Републике Српске Милораду Додику.
Они су изјаву Карла Бозоле доставили медијима, а ми је преносимо интегрално:
-Овом својом изјавом желим упознати ширу јавност са правим дешавањима у случају трагедије у Сребреници. Ја, Карло Боцола (Царло Боззола), у том периоду од 1992. године, као изванредни делегат Ујединих Нација и Европске уније на нивоу Босне и Херцеговине, Србије, Хрватске и Црне Горе, све вријеме сам обилазио болнице и организовао добијање донација, као и збрињавање болесне дјеце и рањених лица у БиХ за лијечење у болницама ЕУ.
Велики број дјеце збрињаван је уз сарадњу и надгледање Института за мајку и дијете из Београда и Новог Сада, а исти примјер односи се и за БИХ и Хрватску. У тиму су били чувени доктори из ЕУ, са по три групе у три правца.
Пошто добро говорим југословенски и познајем добро екс Југославију, ја сам имао задатак да отворим процес размјене заробљених лица.
Обављање тог задатка носило је са собом и огроман ризик, јер су све стране, већином, убијале заробљенике. Пуне четири године у процесу обављања тога задатка бивао сам више пута заробљаван, али сам притом успио да извршим велики број размјена заробљених лица, уз високи степен ризика.
Спасио сам и успио да их вратим у њихове земље, упутивши их Шираку, и два француска пилота, који су пали изнад Сарајева, а такође и једног америчког пилота, који је пао у близини Глине код Бихаћа. Пошто сам се кретао у свим зонама гдје су трајале офанзиве од Сарајева до Книна, мене су контактирали сви команданти и генерали. Више пута сам се чуо око размјена заробљеника са генералом Дудаковићем и генералом Ратком Младићем, као и са многим другим командантима и генералима који су ме познавали.
СРЕБРЕНИЦА
Више пута сам бивао и у Сребреници. Много српских цивила око Сребренице гинуло је од Насера Орића у периоду од 1992. до 1994. године. Око Сребренице се гинуло и у засједама из приватних кућа.
Срби су бивали огорчени због тога што управо генерал Ратко Младић није могао то да контролише. У разговору са њим, у присуству плавих шљемова (Холанђани), генерал Младић ми је казао да морам организовати повлачење цивила Муслимана аутобусима према Зеници. Тражио је да ја лично морам бити присутан, јер није било човјека са те територије, а да није изгубио неког члана фамилије или читаву фамилију.
Јасно је какав притисак је Младић вршио око повлачења цивила Муслимана, и надам се да је то сваком очигледно. Унпрофорци су му тим поводом захвалили и одговорили да Командант Орић неће ни да нас прими, ни саслуша, и да се ту ништа не може учинити, па се ја питам зашто сада многи ћуте и не дају никакве изјаве, или зашто не предоче јавности своје тадашње забиљешке?
Мој закључак је да не смију!
У Сребреници је по шумама страдало око 1100 цивила Муслимана, јер су били наоружани, и одговарали су на нападе, али је било и оних који су као ненаоружани такође страдали, њих још око 250 око Сребренице за три године, а војника Муслимана око 2500 до 2800 до краја рата. Сви остали сахрањени – донесени су из других градова и села.