Пажњу је посветио начину рјешавања проблема најсиромашнијих суграђана и најавио отварање јавне кухиње, евентуално и сигурне куће/сиротишта, али и загарантовану плату која ће износити 200 КМ по члану домаћинства, примање које ће бити дио пронаталитетне политике.
Тврди да је становништво мјесне заједнице Брезовице расељено због проблема у водоснабдијевању, те да не намјерава посјетити то мјесто, јер је сигуран да му се преостали становници Брезовица, након бројних лажи које су годинама слушали од других политичара, не би обрадовали.
Говорио је о уништеним институцијама које су, каже, као такве, потребне само неодговорним политичарима.
Говорио је и о Србима Сарајлијама, о потреби очувања традиције и успомене на наш први грађански сталеж након вијекова окупације.
Господине Ђого, шта је дужност начелника општине и колико он има простора и могућности да помогне ономе коме је помоћ потребна?
Искрен да будем, нисам присталица новчаних давања – такозване једнократне помоћи. Желим да у Палама створимо систем социјалне заштите који ће обезбиједити да нико није гладан и да свако има суво мјесто да преноћи. То ћемо постићи отварањем јавне кухиње, евентуално и сигурне куће/сиротишта. Такође, увешћемо загарантовану плату која ће износити 200 КМ по члану домаћинства, како бисмо повећали примања грађана с најнижим платама. Општина ће да дотира ове плате као пронаталитетну мјеру и мјеру подшке привреди. Међутим, за сложеније социјалне ситуације ту је Центар за социјални рад, чији је то посао и који Општина финансира са 1.075.000 КМ годишње. Од тог новца, око 750.000 КМ су дознаке грађанима. Можда ово није довољно. Међутим, ако утврдимо да није, потребно је повећати издвајања из буџета за ову намјену, а не давати дискреционо право начелнику да он изиграва хуманитарца који дијели јавни новац. Уколико као начелник желим некоме помоћи из свог џепа, то је у реду, али начелник није римски император који ће грађанима давати „хљеба и игара“, већ човјек који је задужен да општа кретања иду у добром смјеру: да се отвара довољно нових радних мјеста, да култура цвјета, да урбани развој буде одржив и слично. А посао Центра за социјални рад је да пружи дуготрајнију помоћ онима којима је та помоћ потребна. Ипак, желим да нагласим да ово што сам рекао не значи да нећу саслушати и овакве потребе грађана. Када постанем начелник, сваког понедјељка, од 9.00 до 15.00 часова, примаћу грађане који имају потребу да разговарају с начелником.
У нашим приликама, различитим поводима, честа су величања лика и дјела неког предсједника, премијера, градоначелника, предсједника политичке партије која је на власти на било ком нивоу. С друге стране, многи би на то величање казали да је хваљени, ако не директно, а онда индиректно одговоран за бројне смрти. У свим нашим државама, самоубиства због материјалне ситуације свакодневна су појава. Људи умиру и од глади. Ако не од глади, а онда од посљедица лоше исхране. Наравно, мало ко ће то формулисати на такав начин. Рећи ће да је човјек умро од те и те болести. А то што су болест изазвале најјефтинија паштета и салама, политичара се најчешће не тиче. Кад сте се кандидовали, да ли сте размишљали о тој врсти одговорности и да ли је, у српским приликама, оптерећење утолико мање, јер се деценијама „гађамо“ надлежностима и одговорност пребацујемо једни на друге?
У потпуности сам сагласан с Вашим констатацијама, али ја у томе видим само један проблем – уништене институције. Политичари су „појели“ институције јер су им сметале да се понашају без икакве одговорности. Имамо кандидате-криминалце који могу бити кандидати само зато што полиција, тужилаштво и судови не раде свој посао. Да раде, ти људи би били у затворима, а не на листама. Грађани су саучесници у свему томе јер знају за кога гласају, али се продају за ситне новце и нереална обећања. Дакле, имамо власт какву тренутно заслужујемо и грађане којима је онако како су бирали. Када направе другачије изборе, моћи ће да очекују боље. То не значи да тај избор морам да будем ја. Не! Грађани би требало да се кандидују и да излазе на изборе. Да не допуштају да њима манипулишу ситни криминални и хохштаплери који су избили у руководства многих партија. Дакле, иако то није популарно рећи, за сву ту несрећу која нас окружује, нису криви само политичари који се проглашавају ненадлежним за све осим својих личних интереса и интереса својих партија, већ и грађани који их такве бирају.
Да ли сте упознати с проблемом становништва Брезовица? У универзитетском и туристичком центру, надомак главног града БиХ, у 21. вијеку цијела једна заједница има проблем у водоснабдијевању. Шта се у Вашем програму директно тиче појединца, грађанина?
Знам за проблем у водоснабдијевању мјесне заједнице Брезовице. Разговарао сам с неким људима који тамо живе, али не желим да се сада тамо појављујем и да људима нешто обаћавам. Не желим, јер су ти људи толико пута излагани и преварени да ми сигурно не би ни вјеровали. Међутим, Брезовице су архитипски примјер свих наших промашаја. Тамо нема воде јер је скупо правити водоводну мрежу за тако мали број становника, а тамо је тако мали број становника јер су се људи одселили због тога што није било воде. Тамо је некада било одјељење основне школе. Давно је угашено, јер су се људи с дјецом одсељавали, махом у Пале, у потрази за водом. Исто је са сјевероисточним крајем наше општине (од Мајдана ка Прачи). Некада богат крај сада је пуст, јер људи нису имали основне услове за живот. Тамо још није прошао асфалт. То је, заиста, страшно. У програму који сам написао уз помоћ мојих суграђана, много простора посветио сам рјешевању оваквих проблема. За почетак, неопходно је направити тачан пресјек стања – шта се све мора направити од инфраструктуре, да ријешимо овакве проблеме и уведемо Пале у 21. вијек. Након тога, тражићемо моделе финансирања изградње те инфраструктуре. Сигурно је да Општина то неће моћи да изнесе сама, али кад има воље и стручности, нађе се и начина. Ако не одмах, а онда у разумном року.
Свједоци смо предизборних обећања која често личе на уцјену. Неријетко се на терену појави кандидат за неку функцију и грађанима каже: „Уколико гласате за мене, ваш проблем биће ријешен.“ Грађанима уцјена, која је у овом случају и куповина гласова, не представља проблем. Спорно је то што најчешће буду преварени. Али, о уцјенама су изузетно тихи. У том контексту и у контексту Вашег професорског рада, да ли и даље стварамо генерације које ћуте? Какве нам генерације излазе с факултета? Климају ли студенти главом, јесу ли уплашени или има бунта?
Мислим да ситуација међу младим људима није лоша. Млади људи и даље поштују своје професоре. Имају веће захтјеве у погледу својих права него што је то било уобичајено прије неколико деценија. Лакше напуштају факултет и прелазе на приватне, за које и сами кажу да су нужно зло и да знају да тамо ништа неће научити. Оправдавају то примјерима запошљавања у јавном сектору, гдје су њихове колеге напустиле државни факултет, купиле диплому и запослиле се у јавном сектору прије њих. Међутим, ипак мислим да садашње генерације још нису изгубљене. Ако зауставимо негативне појаве које продукују старије генерације, млади људи су још у стању бити поштени и марљиви.
Како се Вама Пале чине у том визуелном смислу, а уједно и функционалном? Зашто у Палама нема зеленила? Без обзира на то која политичка партија је, условно речено заслужна, наведите све добро, али и све оно што је у Палама лоше ријешено.
О томе сам много писао у програму. Наше шеталиште урађено је тако да му је неопходна реконструкција и то не због дотрајалости, већ због недостатка зеленила. Градски трг (Студентски трг) је практично уништен погрешним типом зрада које га окружују. Умјесто амдинистративних и пословних зграда, код нас се на градском тргу суши доњи веш. Ипак, то су само нека од мањих урбанистичких проблема Пала. Палама је посљедњих 25 година недостајала урбанистичка визија. Заправо, постојала је једна. Она архитекте Александра Обрадовића према којој су Пале требало да буду центар Српског Сарајева, а само Сарајево центар Републике Српске. Та визија је уништена и намјерно заборављена јер се није уклапала у касније политичке односе у Републици Српској, па и у односе унутар града Источно Сарајево. Пале сада морају да израде свој нови урбанистички план на новим основама. Морамо, за почетак, размислити шта с два главна урбана репера – магистралом и ријеком. Ми смо своју визију по овим питањима изнијели у нашем програму. Тамо је и десет мањих урбаних пројеката, који би Пале учинили једном од најљепших средина у нашој регији.
Покренули смо теме које могу да се тичу туризма. Јесу ли Пале на било који начин промовисале, рецимо, Цркву Светог Јосифа? Мјештани су нам, када смо посљедњи пут обилазили цркву, казали да ту о великим римокатоличким празницима дође много аутобуса из Мостара, Дубровника итд. Је ли ико ишта учинио да те људе задржи у Палама? Да ли су довољно искориштени сви туристички потенцијали?
Туризам је још један примјер да не знамо шта желимо. Нисмо још утврдили ни концепт развоја туризма на територији општине Пале. Хоћемо ли „развој кроз прилагођавање промјенама“ или „планско управљање туристичким развојем“. Оба концепта имају своје предности и мане, али за почетак морамо да се опредијелимо шта желимо. Пале су мала средина. Све грађане је могуће укључити у расправу на тему шта и како с развојем туризма. Дефинитивно је да имамо и већ изграђену туристичку понуду попут Јахорине, Равне планине, недовољно валоризовану туристичку понуду попут Подграба с извором Праче, извор Миљацке, Новакову пећину, пећину Орловачу и „Долину мира“, те у потпуности неискориштене туристичке потенцијале попут Цркве Светог Јосифа, али и Спортског центра Романија, бивших хотела Панорама, Коран и Каловита брда. Ту су и четири музеја чију изградњу планирамо, тако да би Пале, заиста, могле да буду туристичка „Мека“ и то за цјелогодишњи туризам. Што би рекао Хогар страшни: „Још само да се организујемо…“
Шта Општина Пале може да уради како би се заштитило српско наслијеђе у Сарајеву? Наши културно-историјски објекти, који су преостали, нису угрожени физички, у смислу безбједности, али је, самим непостојањем српског народа у том граду, угрожена наша историја, нарочито наслијеђе првог грађанског сталежа.
Сада ћу изнијети нешто што ће некима, можда, звучати грозно. Иако се никада не смијемо одрећи Сарајева, ја бих желио да се у Палама и Лукавици изгради култура која ће бити пунокрвни насљедник оног српског и мултиетничког грађанског живота у Сарајеву. Треба нам сјећање на све оно што је било у Сарајеву, али нам требају и позоришта, биоскопи, приватне отворене библиотеке, концерти и представе на отвореном, светосавски балови и све остало, и у Палама, и у Лукавици. Не мора да буде импозантно. За почетак не мора остављати без даха. Важно је кренути. Дакле, потребан нам је виталан културни живот, а не комеморација прошлих времена. Понешто од тога у Палама већ постоји, попут Дана Душка Трифуновића, Сабора фрулаша, КУД-а „Младост“ или филмских појекција Кинотеке Републике Српске. Међутим, културни живот у Палама још није довољно богат. А ако постоји нешто што би могло и требало да обједини идентитете Пала и Лукавице, онда би то могла бити та култура.