Za 78 dana brutalnog i neljudskog razaranja grada povređeno je više od 50 Novosađana, dok su dvojica naših sugrađana izgubili život. Oleg Nasov poginuo je kada je srušen Varadniski most, dok je Milan Bajić nastradao u stravičnom bombadrovanju rafinerije. Na ovaj objekat palo je ukupno 255 bombi.
Za vreme napada, koji je vrh američke države gotovo cinično nazvao “Milosrdni anđeo” stradali su mnogi važni objekti u našem gradu. Kroz svega par dana Novi Sad je izgubio vezu sa sremskom stranom Dunava. Varadinski most srušen je 1. aprila. Dva dana kasnije Most slobode je bombardovan, a tom prilikom ranjeno je sedmoro ljudi koji su se zatekli na njemu. Žeželjev most pao je 26. aprila, kada je pogođen sa 6 razornih projektila. Pad ovog mosta bio je udarac i na psihičkom nivou. Pošto je prethodno bombardovan u čak 4 akcije, a pogođen najmanje 15 puta, most koji je nosio ime Branka Žeželja postao je simbol snage i odlučnosti Novosađana da se ne mire sa nepravdom koja im se svakodnevno nanosi.
Pored mostova i rafinerije, NATO bombe sravnile su sa zemljom i zgradu RTV-a, na čijem se mestu danas realizuju završni radovi na novom objektu.
Nisu samo zdanja od strateškog značaja bila mete NATO zločinaca, sramotno i neljudski vojnici ovog pakta projektilima su gađali i civilne građevine. Na Đurđevdan 1999. godine pravim čudom je izbegnuta velika tragedija, kada su na Detelinari 4 projektila bez krova nad glavom ostavila čak 80 porodica. U ovom napadu 40 ljudi je lakše povređeno. Krajem maja bomba je pala i u centar Sremske Kamenice kada je pogođena porodična kuća, a oštećeno još nekoliko susednih objekata.
Više od dve decenije je prošlo i fizički tragovi NATO agresije blede i nestaju. Generacije koje su svedočile ovoj nepravdi i danas nerado pričaju o najtežih 78 svojih života. Ekološke i zdravstvene posledice bombardovanja rafinerije zločin su koji još uvek traje, one ostaju ovde još mnogo godina, u zemlji, u vodi, u nama.