Do pojave interneta misteriozno je nestalo na desetine naucnika i lekara u svetu koji su pokušali da dokažu kako je petrolej izuzetno efikasan u lecenju mnogih vrsta malignih oboljenja, kao i da neka potpuno eliminiše. Pojavom interneta tajna je otkrivena i više se nije moglo pretiti lekarima, ali su poceli ogromni pritisci na fabrike petroleja koje su u svetu gašene jedna za drugom. Prva koja je o tome javno progovorila jeste nemacka doktorka Paula Ganer s klinike “Jakob” na Majni, koja je citav život posvetila ispitivanju raka i koja je u svojoj studiji iznela tvrdnju da ko u toku godine pije dvanaest dana zaredom po jednu kafenu kašicicu cistog petroleja, nikada nece oboleti od raka ili leukemije.
Lece a ubijaju
Prema zvanicnim podacima Svetske zdravstvene organizacije, rak je ubica broj jedan u svetu u dvadesetom veku, a zarada farmaceutskih kompanija na lekovima koji “lece rak a ubijaju pacijenta” meri se u bilionima dolara. Da li je upravo to razlog zbog koga se zvanicna medicina nikada nije okrenula proucavanju petroleja i njegovih lekovitih svojstava iako su mnogi naucnici i lekari za to znali još krajem 19. veka.
Prvobitno se petrolej u farmaceutske svrhe masovno koristio za lecenje vašaka, mada je ubrzo otkriveno da je on veoma efikasan i za lecenje tuberkuloze, ali mu to svojstvo od strane klasicne medicine nikada nije i zvanicno priznato. Posebno je interesantno da je prvi u svetu o lekovitim svojstvima petroleja kada su u pitanju maligne bolesti govorio i pisao Josif Pancic u svojoj “Omorici” i nakon toga su u Srbiji ljudi poceli tajno da se lece od raka petrolejom, a oni koji su preživeli kasnije su kod lekara dobijali odgovor da su živi jer im je postavljena pogrešna dijagnoza. Masovno se petrolej kao lek koristio u Srbiji tokom Prvog svetskog rata, jer nije bilo gotovo nikakvih lekova. O mogucnosti da je petrolej taj koji ih je izlecio od maligne bolesti niko nije želeo da govori. Prva koja je o tome javno progovorila i koju nisu mogli da ucutkaju jeste nemacka doktorka Paula Ganer s klinike “Jakob” na Majni, koja je citav svoj radni vek posvetila ispitivanju raka i o tome objavila naucne radove, a svoja saznanja stavila na internet i pre nego što je objavila knjigu. Više niko nije mogao sacuvati tajnu, ali je interesantno da se još niko od iole znacajnijih medija nije bavio tom problematikom.
Cudotvorni lek
NS reporter je došao do desetak ljudi iz Srbije koji su potpuno izleceni od raka zahvaljujuci petroleju, ali i medu njima vlada neki nevidljivi zid cutanja, verovatno zato što ne žele da sredina zna o njihovoj bolesti, a manje iz straha od farmakomafije jer se ta tajna više ne može sacuvati. Vecina je rekla kako ne želi da govori za novine, ali su spremni da svoju pricu ispricaju drugim ljudima koji su bolesni ili koji u familiji imaju bolesne od raka, jer je i njima, kako kažu, neko ispricao tu pricu i spasao im život. Farudin Ðeluli je poznati novosadski ugostitelj, više od 30 godina na cošku Futoške pijace držao je najstariju cevabdžinicu u gradu. On tvrdi kako je uspeo da se izleci od izuzetno teškog oblika raka želuca i pristao je da za naš list isprica svoju pricu koju je, naravno, potkrepio medicinskom dokumentacijom.
– Meni je petrolej bukvalno spasao život, da nije bilo njega, ja danas ne bih bio s vama – prica Farudin svoju životnu dramu. – Osecao sam užasne bolove u stomaku mesecima, pocev od kraja 2008, ali se nisam javljao lekaru jer sam mislio da ce to proci. Kada više nisam mogao ništa da jedem i kada sam spao na ispod 50 kilograma, shvatio sam da sam ozbiljno bolestan i otišao sam na pregled kod lekara. Odmah mi je receno da imam rak želuca, ali ja to nisam poverovao. Posle sam išao kod drugog, treceg… ali su svi rekli isto. U “Medlabu” sam dobio patohistološki nalaz, koji je potpisao patolog prof. dr Ištvan Klemi, u kome je pisalo da imam maligni limfom želuca malt tipa, a u Kamenici su rekli da su mi ostala još dva meseca života, ali da mi uz odgovarajuce lecenje, koje je podrazumevalo i operaciju i hemoterapiju, mogu produžiti život za cak tri godine.
Farudin je pomislio da je svemu došao kraj. Otišao je u rodnu Makedoniju da se oprosti. Onda je u svom selu kraj Tetova saznao za ženu koja je bolovala od raka materice.
– Imala je metastaze po citavom telu, ali se izlecila pijuci petrolej koji se nabavlja u Kruju u Albaniji. Tada su mi rekli da mi ne može pomoci obican petrolej koji može da se kupi u radnjama, vec iskljucivo cist i rafinisan, a on se može nabaviti samo u nekoliko evropskih zemalja ili u Kruju, gde je jedino nalazište prirodnog cistog petroleja u svetu. Ta žena mi je pomogla da nabavim tri boce tog petroleja i ja sam poceo svakodnevno da ga pijem. Odlucio sam da se ne vracam u Novi Sad i da otkažem lecenje u Kamenici, pa šta mi bog dâ. Naravno, nije mi ni palo na pamet da uzmem bilo koji lek što su mi lekari prepisali, vec sam dvaput dnevno pio petrolej. Coveku je u psihi da je skeptican. Ne prica o tako teškim bolestima, kao da se one dešavaju nekom drugom. A ja sam na svako jutro gledao kao da je poslednje. Nisam ni osetio da mi se zdravstveno stanje popravlja iz dana u dan. Dobro se secam kako sam se jedno jutro probudio i zapitao da li mi nešto fali, a onda shvatio da nemam nikakve bolove i da posle godinu dana mogu ponovo da jedem. Pogledao sam u kalendar i video da je to bio trideseti dan od prvog jutra kada sam progutao prvu kašiku petroleja. Nisam mogao da verujem da cu živeti. Vratila mi se volja za život, a i osmeh – kaže Farudin.
Eksplozivna šala
Ispijanje petroleja nije nimalo prijatno. Farudin kaže da nikada nece zaboraviti kad mu je jedan prijatelj preneo pricu koja se ispredala o njemu zbog petrolejske terapije.
– Cuo je da sam eksplodirao kada sam pripalio cigaretu. Uplašio sam se i mahinalno bacio cigaretu koja mi je bila u ustima. Citava kafana smejala se zajedno sa mnom.
Kada je posle šest meseci svakodnevnog ispijanja petroleja osetio da mu se on “vraca na usta”, prestao je da ga pije i otišao u Skoplje na kontrolu.
– Rekli su mi da je nalaz uredan i da se na želucu ne primecuju nikakve promene. Isto mi je rekao i jedan lekar u Nirnbergu, u koji sam takode otišao na kontrolu dok sam bio u poseti jednom rodaku. Kada sam mu pokazao moje nalaze iz Novog Sada, rekao mi je da je to nemoguce i kako je sasvim siguran da je covek ciji su to nalazi vec odavno mrtav. Tada sam se opet slatko nasmejao, ali i cvrsto odlucio da svima ispricam svoju pricu, jer mnogi ljudi ne veruju u bilo šta sem klasicne medicine. Ja kažem da sve treba pokušati – kaže Farudin.
Slicno iskustvo ima i Kostadin Stojanovic. On se 1993. razboleo od raka debelog creva koji je u tom trenutku vec bio zašao u drugu fazu, s izraženim metastazama. Operisao ga je doktor Ðukic u Urgentnom centru u Beogradu, 16. marta 1994. Ponovo je operisan zbog ponovnih metastaza. Nakon što je od jedne doktorke cuo da mu je ostalo samo nekoliko nedelja života, slucajno je u jednim nemackim novinama procitao ispovest žene koja je uspela da se petrolejom izleci od raka. Uspeo je da nabavi petrolej. Posle mesec dana pijenja bilo mu je mnogo bolje, a posle tri meseca na debelom crevu više nije bilo nikakvog traga malignitetu. Interesantno je da se 2006. tada vec 83-godišnjem Stojanovicu ponovo pojavio rak na sasvim drugom mestu, ali se i on povukao nakon ponovne upotrebe petroleja.
Sibirske šunke
Posebno je interesantan odnos srpskih lekara prema lecenju raka petrolejom. Kada smo pitali one mlade, svi odreda rekli su nam da su u pitanju šarlatanske metode koje su opasne po ljudsko zdravlje, ali nam se nisu baš svi ucinili uverljivi u svojim iskazima. Medutim, kod starijih iskusnih lekara situacija je potpuno drugacija, ali ni oni ne žele da javno govore o tome bojeci se reakcije i okoline i kolega. Ipak, jedna od medicinskih sestara koja je citav radni vek provela u Institutu za onkologiju u Sremskoj Kamenici i koja je penzionisana pre nekoliko godina kao glavna medicinska sestra pristala je da nam isprica kako se u Sremskoj Kamenici saznalo za metodu lecenja petrolejom.
– Mogu slobodno reci da niko ko nije koristio petrolej nije preživeo rak bez obzira na to kojom se metodom lecio – iznosi nam na pocetku razgovora tu šokantnu cinjenicu žena koja je 40 godina provela u Institutu u Kamenici gledajuci i pokušavajuci da pomogne ljudima bolesnim od najtežih bolesti. – Strašno je što je to tako i što lekari ne smeju da govore o tome, ali je to sumorna slika sveta u kome živimo. Dobro se secam kada smo mi za to saznali, još 1978. godine. Radila sam u ambulanti kada je u prepodnevnim satima iznenada ušla Romkinja koju smo otpustili 1974. na nosilima jer, po procenama lekara, više joj se nije moglo pomoci s obzirom na to da je rak dojke metastazirao na sve organe. Kada sam je ugledala zdravu na vratima ambulante, pomislila sam u prvi mah da joj je to blizankinja, jer dobro pamtim lica i setila sam se mlade devojke koja je došla u Institut pocetkom sedamdesetih u dosta teškom stanju. Ali kada je progovorila i rekla: “E sestro, nije došlo još moje vreme za umiranje”, noge su mi se odsekle.
Netremice je gledala pacijentkinju. Ni rec nije mogla da izusti. Neprijatnu tišinu prekinula je pacijentkinja rekavši da ce joj sve ispricati neki drugi put, jer sad nema vremena, pošto sreduje penziju. Neverovatna prica trajala je od po podne do kasno u noc.
– Pozvala sam tadašnjeg nacelnika Onkologije prof. dr Dušana Petrovica i ispricala mu da se pacijentkinja od raka izlecila petrolejom. Ocekivala sam da ce mi reci da sam luda i prostodušna, ali me je razoružao svojom širinom. Zamolio me je da toj mladoj ženi kažem da dode sutra i da ce joj on potpisati sve što treba. Nakon što se naša bivša pacijentkinja vratila kuci u Odžake s papirima koji su joj u tridesetoj godini omogucavali penziju, ostala sam s profesorom Petrovicem u njegovom kabinetu. Zamolio me je da nikom ne pricam o tom slucaju. Negde u maju profesor Petrovic mi je rekao da je na nekom kongresu cuo da Rusi u Sibiru lece rak petrolejom i odmah je odlucio da svoj godišnji odmor provede u Sibiru proucavajuci alternativne metode lecenja te opake bolesti. Kada se vratio, kratko mi je rekao: “Nemate pojma gde živimo i kakav je ovo svet. Dok milioni ljudi umiru u najgorim mukama, u Sibiru se pacijenti oboleli od malignih bolesti s velikim uspehom lece petrolejom i jedino je vazno da je petrolej stoprocentno cist. A iznad kreveta bolesnika obešene su šunke i slanina koje bolesnici sami uzimaju kada su gladni. Kada bismo mi ovde tako postupili, strpali bi nas u ludnicu… Od tada nikada nismo nijednom bolesniku govorili da ne proba alternativne metode lecenja, ali nismo ni preporucivali petrolej… Pošteno je reci – iz straha – zakljucuje naša sagovornica.
Nemacka veza
Doktorka Paula Ganer, koja je inace i sama sebe u 31. godini izlecila petrolejom od raka creva što se proširio i na bubrege, ima urednu evidenciju o preko 2.000 pacijenata koji su dobili novi život zahvaljujuci petroleju kojim su potpuno izlecili rak. I pored toga što je imala ozbiljne pretnje nakon objavljivanja svojih radova, Paula se nije uplašila i zahvaljujuci njenoj upornosti danas je petrolej legalizovan u lecenju raka u Švajcarskoj, Francuskoj, Poljskoj i Madarskoj. Kolika je moc farmaceutskih kompanija, možda najbolje govori podatak da se još niko javno nije zainteresovao da prouci lekovitu moc petroleja, a mediji cute.
Porodica Švarc iz Berlina još pre 70 godina uvela je praksu da svakog petka svaki clan porodice uzme kocku šecera sa 15 kapi petroleja. Do sada niko od njih nije bolovao od neke ozbiljne bolesti i svi su dugovecni. Interesantno je da su stari clanovi porodice Švarc došli na tu ideju jer su u nekim knjigama procitali da su se srpski vojnici u Prvom svetskom ratu lecili petrolejom od svih bolesti.