Od Hrvatske, Bosne i Hercegovine, pa sve do Crne Gore, doskorašnjeg „drugog oka u glavi“, postalo je normalno da ljudi na odgovornim javnim pozicijama daju izjave pune mržnje prema Srbima, zasnivajući ih često na istorijskim falsifikatima.
U susednoj BiH nedavno je za vršioca dužnosti direktora Memorijalnog centra Potočari postavljen Emir Suljagić. Novinar, politikolog, svojevremeno lider probošnjačke Koalicije Prvi mart, upamćen je po ekstremnim izjavama i žestokom vređanju Srba i Republike Srpske. Kontroverzni Bošnjak, rođen u Ljuboviji, pre nekoliko godina je Republiku Srpsku uporedio sa Vermahtom.
U žestokoj konkurenciji njegovih mrziteljskih izjava izdvaja se ona koju je odtvitovao. Na popularnoj društvenoj mreži on je ustvrdio da je logor Jasenovac izmišljotina i da je Bošnjacima ostavljeno u amanet da završe posao Hangar divizije, zloglasne ustaške formacije u NDH koju su činili muslimani, od milja zvani „hrvatsko cvijeće“.
„Jasenovac je četnička izmišljotina. Časni Bošnjaci iz Handžar divizije su propustili šansu da reše četnike, zato nam je to ostavljeno u amanet“, tvitovao je Suljagić.
– Jasno je da niko od bošnjačkih političara nije javno osudio navedenu fašističku izjavu Suljagića, čiji je cilj raspirivanje besne mržnje prema srpskom narodu. Takođe, jasno je da nadležne institucije u BiH neće ništa preduzeti da sankcionišu Suljagićevo brutalno vređanje oko 700.000 srpskih i drugih žrtava genocida koje su stradale u najvećoj fabrici smrti na Balkanu Jasenovcu, kao i duboko vređanje njihovih potomaka – konstatuje Miodrag Linta, predsednik Odbora za dijasporu i Srbe u regionu Skupštine Srbije.
Trenutno se u Hrvatskoj vodi predizborna kampanja za predsednika države, a troje glavnih kandidata zaintrigiraju biračko telo tek kada se odrede prema Srbima. Što ekstremnije i netrpeljivije, to su potencijalni glasači brojniji, kao da im preporučuju njihovi pi-ar timovi.
Nema razlike među predsedničkim kandidatima sa kojeg god ideološkog koda dolazili kada se govori o odnosu sa Srbima. Svedoci smo da je političarima koji jurišaju na najvišu i najodgovorniju funkciju u državi antisrpstvo omiljeno sredstvo zavođenja glasača.
Jedan od vodećih kandidata za budućeg lidera Hrvatske, pevač Miroslav Škoro, najavio je da bi kao predsednik razmislio o zabrani rada Samostalne demokratske srpske stranke u Hrvatskoj i poručio da Srbija mora da plati odštetu svima koji su bili u logorima.
Bivši premijer Zoran Milanović obećava svojim biračima, koji bi trebalo da su levo orijentisani, da bi odnose sa Srbijom sveo na minimum i da ne bi dopustio Aleksandru Vučiću „da šeta Hrvatskom u takvim okolnostima“.
O koketiranju sa ustaštvom aktuelne predsednice Hrvatske Kolinde Grabar Kitarović pisali su i hrvatski mediji. Prva žena predsednica Hrvatske javno žali što nije nosila pušku u „Oluji“, kada je proterano više od 200.000 Srba, odlazi na poklonjenje ubijenim ustašama u Blajburg, a kada treba osuditi razbijanje ćiriličnih tabli ili napad na posetioce kafića u vlasništvu Srbina, onda se daju uopštene izjave o načelnoj osudi nasilja, uz obavezno relativiziranje da se nužno ne mora raditi o mržnji na nacionalnoj osnovi.
I ćirilica im opasna
Ivan Penava, gradonačelnik Vukovara, postao je lokalni junak kada je sredinom oktobra na sednici Gradskog veća bacio na pod knjigu na ćirilici! Radilo se o predlogu gradskog statuta koji mu je poklonio odbornik srpske nacionalnosti. Premijeru Andreju Plenkoviću tada se posrećilo da ga je incident zatekao u Briselu, na sastanku Evropskog saveta, pa je izbegao osudu, pravdajući se da „ima premalo informacija“.
Boris Milošević, predsednik Srpskog narodnog vijeća, poručio je da budući da ćirilica simbolizira Srbe u Hrvatskoj, „oni koji kažu da to pismo nije poželjno zapravo žele reći da su Srbi ti koji nisu poželjni“.
Etikete za Handkea i Grajfa
Direktor Potočara Suljagić ovih dana, inače, ne može da preboli to što je dobitnik Nobelove nagrade za književnost Peter Handke. Književnik austrijsko-slovenačkog porekla se nije, poput većine zapadnih intelektualaca, bespogovorno stavio na stranu Bošnjaka i njihovom doživljaju da su samo oni stradalnici u ratnim sukobima 90-ih.
Handkeova javno izrečena sumnja da se u Srebrenici nije desio genocid dovodi ga na stub srama bošnjačko-hrvatskih medija. Slično se priređuje i prof. dr Gideonu Grajfu, istraživaču Instituta za Holokaust Šem olam u Izraelu, koji o strahotama ustaških logora uporno informiše svetsku javnost. Grajf ne pristaje na prekrajanje istorijskih činjenica koje vode do strahovitog apsurda da se stratište na desetine hiljada ljudi prikazuje kao radni logor, gotovo kao mesto izbavljenja.
Horor u kafiću
Ovog avgusta u kafić u Uzdolju kraj Knina upali su maskirani nasilnici i šipkama i palicama nasrnuli na svakog gosta koga su uspeli da dohvate. Dečak od 16 godina tada je doživeo teške povrede. Šta su skrivili zaposleni i gosti kafića? Gledali su utakmicu Jang Bojsa i Crvene zvezde i pošto su bili Srbi, greh im je i to što su navijali za srpski klub. Iako je Boris Petko, vlasnik kafića, svedočio da su huligani upali psujući srpsku majku i to što gledaju Zvezdu, zvaničnici Hrvatske izbegli su da incident jasno okvalifikuju kao napad na nacionalnoj i verskoj osnovi.
Film o Dijani Budisavljević svetla tačka
Upravo zato što pomirenje i izgradnja zajedničke budućnosti na prostoru bivše Jugoslavije ide tako teško, treba isticati svetle tačke međusobnog razumevanja. Takav je slučaj i sa filmom Dane Budisavljević „Dnevnik Dijane Budisavljević“. Igrano-dokumentarni film koji govori o spasavanju 10.000 srpske i jevrejske dece iz ustaških logora, dobitnik je ovogodišnje glavne nagrade na filmskom festivalu u Puli, gde ga je tamošnja publika nagradila i višeminutnim aplauzom.
Činjenica da je film koji govori o NDH kao fašističkoj državi, utemeljenoj na rasnim zakonima, ovenčan sa četiri Zlatne arene, uliva nadu da podilaženje političara najnižim strastima glasača nije narativ koji će slediti ljudi bez želje da sopstveni život hrane mržnjom i šovinističkim slepilom.