Tom istom sudu u jeku najbrutalnije agresije NATO-a, 29. aprila 1999. obratila se SR Jugoslavija, odnosno Srbija, sa zahtevom da donese privremenu odluku o prekidu bombardovanja zbog neovlašćene upotrebe sile i za genocid Severnoatlantske alijanse nad srpskim narodom. Sud je naš zahtev odbio, uprkos činjenicama i dostavljenoj obimnoj dokumentaciji.
„Milosrdni anđeo” NATO-a, s Amerikom kao predvodnikom, punih 78 dana je ubijao srpske civile proglašavajući ih „kolateralnom štetom”. Koristio je zabranjene kasetne, fosforne i navođene bombe. Rušio je bolnice, porodilišta, staračke domove, obdaništa, škole, razarao elektro i vodovodnu mrežu, uništavao infrastrukturu, raketirao RTS usmrtivši 16 radnika na radnim mestima... Trovao srpski narod zabranjenim osiromašenim uranijumom koji će vekovima lebdeti nad Srbijom. Međunarodni sud pravde je sve ove činjenice ignorisao. Stav iz odgovora Suda Srbiji da će biti „čuvar međunarodnog prava” i da izražava „duboku zabrinutost” – više je od licemerja i cinizma. Sve postaje jasnije kad se zna da su odluku o odbacivanju zahteva Srbije za privremeno zaustavljanje bombardovanja donele sudije iz zemalja članica NATO-a. Od 15 sudija, 13 je bilo iz zemalja alijanse.
Kad poredimo ekspeditivnost Međunarodnog suda pravde u aktuelnim sukobima u Ukrajini, što je dobro (odluka je doneta za manje od deset dana) i njegov odnos 1999. prema Srbiji (na odluku se čekalo duže od mesec dana) , jasno se vidi koliki je stepen selektivnosti, nepoštenja, cinizma, licemerja, ideološko-političke matrice na kojoj počiva tribunal. Obaveza je Srbije da ne zaboravlja ovakve i slične nedoslednosti tzv. međunarodne zajednice, što je eufemizam za zapadne zemlje, posebno u oblasti zaštite međunarodnog javnog prava, u šta se zapadne zemlje – bez obzira na to zvale se one SAD, EU ili NATO – zaklinju, a u stvari to pravo grubo gaze, ignorišu ili njegovo tumačenje prilagođavaju svojim političkim i geostrateškim interesima.
Prema Srbiji je otvoren najširi front zapadnih pritisaka i pretnji da se pridruži sankcijama Rusiji. Ta histerija zapadnog sveta podseća na tridesete godine prošlog veka u Nemačkoj. Kao i u slučaju Srbije 1999, Zapad sprovodi kulturu poništavanja, uperenu protiv čitave jedne države, njenog naroda, sportista, kulturnih stvaralaca, čak i onih koji odavno nisu među živima. Ako se u zapadnim zemljama proganjaju čak i deca ruske nacionalnosti, ako se Rusima zabranjuje lečenje u nemačkim klinikama, ako se u skandinavskim zemljama ruska deca isteruju iz vrtića i obdaništa, studenti ruske nacionalnosti izbacuju sa zapadnih fakulteta, zabranjuju planetarni stvaraoci Dostojevski i Čajkovski, ako se traži od pojedinaca da se izjasne protiv Putina da bi mogli da učestvuju na teniskim turnirima, ako se zabranjuje ruskim sportistima da se takmiče, umetnicima da nastupaju, sve do bizarnih zahteva da se na takmičenjima ne pojavljuju ruske mačke, to govori o patološkom stanju duha u zapadnoj „međunarodnoj zajednici”. Ako se zabranjuju ruski mediji i insistira samo na „istinama” zapadne produkcije, ako se dopušta, podstiče, pa čak i traži da se u njima i na društvenim mrežama propagira ubistvo Putina, ako se on već proglašava ratnim zločincem, a zaboravljaju Vijetnam, Irak, Libija, Avganistan, Sirija... postavlja se pitanje: Kuda to Zapad tera ovaj svet?
Da ne pominjemo pretnje po sistemu „pištolja prislonjenog na slepoočnicu” malih zemalja da ne smeju više da sarađuju s Moskvom, po cenu posledica po svoj narod. A baš takve pretnje i pritiske doživljava Srbija na različitim kolosecima. Od nas se traži da se odreknemo sebe i svojih državnih i nacionalnih interesa. Hoćemo li imati gas i naftu, to velike i moćne zapadnjake ne interesuje. U tome prednjači EU. Kritikuje čak i to što ćemo zabraniti izvoz žitarica i kukuruza. Hoće da nas po svaku cenu uvuku u ukrajinski sukob. Oštricu napada usmeravaju na pravoslavlje, koje je jedna od strateških meta Zapada. Na udaru je i SPC. Evropski parlament je čak i u Rezoluciji govorio o SPC, zamerajući joj, pre svega, što se zalaže za „tradicionalne porodične vrednosti”.
Zapadni moćnici hoće da na planeti postoji jedan „gazda”, a da centrala bude u Vašingtonu, s ispostavom u Briselu (sedište NATO-a i EU). Ne mire se s promenama koje stvaraju novu arhitekturu sveta. Pritiskaju male zemlje i na njih izlivaju bes, a Srbija je među tim „malim” na udaru država zapadne hemisfere.
Dragiša Petrović,
novinar i publicista, Kragujevac