Sramota me je samo što su nam isključili struju, pa kad u školi svi pričaju šta su gledali na televiziji, ja se samo pomerim u stranu – priča Kristina Anđelković (13), a u njenom glasu nema ni tuge, ni sažaljenja, kao da je sve bez emocija.
Ona je učenica sedmog razreda. S mamom Marijom (38) i braćom Veljkom (11) i Jovanom (9) živi u trošnom kućerku u varošici Minićevo pored Knjaževca.
– Idemo na spavanje oko sedam, osam uveče jer su nam isključili struju. Ponekad mi se ne spava, a ponekad me je strah šta ću da sanjam. Ali uvek, i dok budna ležim, i dok sanjam, vidim tatu kako vređa mamu, kako joj udara glavu o zid, pa je podiže i baca na pod. Onda je diže, hvata za kosu i treska joj glavu o sto. Mama plače, zapomaže, ali nema pomoći. I tako unedogled… Mi plačemo, branimo je, skačemo tati na leđa. On udara i nas. Uvek je branimo. Kada ju je šutirao i polomio vilicu, ja sam otrčala u dvorište, dohvatila loptu i udarila ga u leđa. Odgurnuo me je i pala sam na beton – priča Kristina.
Ona od stresa ima tikove, njeni treptaji očima traju više sekundi… Mama i tata su se razveli pre pet godina, ali on i dalje dolazi i tuče koga zatekne u kućerku. Dobio je i sudsku zabranu prilaska, ponekad ih čuva policija, ali strahovi su danonoćni.
– Uvek smo gladni. Uveče rano legnemo i da bismo preskočili večeru. Jednom smo četiri dana imali samo hleb i vodu. Ispod mog kreveta je zemlja, pa nekad čujem kako se tu šetaju miševi. Ipak, moja najveća želja nije da smo siti. Moja najveća želja je da se odselimo iz Minićeva u Knjaževac jer je tata onda daleko i ne može da dolazi tako često. On dođe i udara mi pesnice u lice. Dva puta sam imao zatvoreno oko. Jednom me je podigao i bacio svom snagom o zid. Ali, ništa mi nije slomio, samo je mami do sada slomio prst i vilicu i uvek je bila modra po licu – kaže nam Veljko (11).
Zbog zlostavljanja, Veljko tokom noći mokri u krevetu. Kaže da je navikao, ali da ga je sramota jer ne zna kako da prestane. U razgovor se uključuje i najmlađi brat Jovan (9) koji, srećom, zasad nema posledice očevog besa.
– Imam sreću što sam mali, pa me tata ne udara pesnicama, nego samo šutira. Mene i Veljka je mnogo strah da izađemo na ulicu jer tata često ovde dolazi iz svog sela, pa kad nas sretne, bije nas gde stigne. Veljka je skoro udario u lice kod autobuskog stajališta – priča mališan.
Troje dece sa majkom Marijom pre nekoliko godina uselilo se u napuštenu oronulu kućicu u varošici Minićevo. Niko ih ne dira, ali su uslovi života više nego nehumani.
– Nemamo ništa, samo jedan mali šporet na drva kome ne radi rerna. Od decembra prošle godine smo bez struje. Nemamo kupatilo, pa smo od stare šupe napravili poljski WC. Kupamo se u limenom koritu, a vodu donosimo iz dvorišta jer nemamo u kući. Niko nam ne dolazi. U stvari, meni dođe drugarica kada sam bolesna da mi kaže šta smo učili – kaže Kristina.
Žive od 12.000 dinara socijalne pomoći. Ne primaju dečji dodatak jer nemaju sve papire vezane za mesto boravka, budući da su bespravno useljeni. Imaju samo dve stolice. Kreveti su rasklimatani, nemaju police, ormare, pa ono malo garderobe čuvaju na podu.
Pre nego što se obuku, kažu, najpre protresu odeću da poispadaju bube kojih ima svuda po kućerku. Njihova odeća nikada ne miriše na deterdžent jer nemaju za to para, pa ih majka opere samo u hladnoj vodi. Od igračaka, dečaci imaju samo jednu probušenu gumenu loptu.