… Tesla je prepoznao mudrost i snagu Russell-ovih učenja i pozvao ga «da zaključa svoje znanje na neko sigurno mesto tokom narednih 1000 godina – sve dok čovečanstvo ne postane spremno za tako nešto»…
Najnovija istraživanja ukazuju na sasvim nespornu činjenicu da je voda mnogo više od «prostog» jedinjenja vodonika i kiseonika jer iskazuje izuzetno veliki broj anomalija – potpuno neprimeren tako jednostavnoj strukturi koju čine dva atoma vodonika i jedan atom kiseonika. Jezgro atoma kiseonika sadrži 8 protona i 8 neutrona a omotač 8 elektrona (2s+6p) kada je atom elektro neutralan. Atom vodonika (protijum) čini samo 1 proton u jezgru i 1 elektron u omotaču! Uprkos tome, sve su brojniji eksperimenti svetskih laboratorija koji na različite načine dokazuju da voda ima mogućnost gotovo neograničenog «pamćenja»! Ovo bi moglo značiti da informacije pohranjene u vodu koju pijemo, kupamo se u njoj …, mogu uticati i na naše fizičke pa i mentalne sposobnosti, odnosno raspoloženje, zdravlje itd. jer čak 72 procenta našeg tela čini – voda!
Većini nas su poznata istraživanja japanskog naučnika Masaru Emoto-a o tome kako voda reaguje na različite spoljne uticaje izazvane elektromagnetnim i/ili mehaničkim talasima poput muzike, reči – pa čak i misli koje su joj upućivane. Podsetimo se iznenađujućih rezultata koje je dr. Masaru dobio i na osnovu kojih se – sasvim slobodno – možemo zapitati: da li je voda možda živo stvorenje ?
Prirodna, čista, izvorska voda, nakon molitve, klasične muzike i pozitivnih misli formirala je simetrične, gotovo savršene kristale neverovatne lepote. Kristali zagadjene, ustajale vode bili su deformisani i vrlo nepravilne strukture. Destilovana voda uopšte nije imala kristalan oblik, ali kada joj je rečeno «hvala» ili su joj upućene misli ljubavi i pažnje formirala je predivne kristale. Isto tako, ukoliko bi se na posudi sa uzorkom vode napisala reč «Adolf Hitler» npr., ili bi se taj uzorak izložio tehno ili hevi-metal muzici, ili bi joj se uputila neka pogrdna reč – voda bi «odgovarala» odgovarajućom kristalnom strukturom – amorfnim, nesimetričnim, tj. «ružnim» oblicima kristala. Ukratko, prema istraživanjima dr. Masaru Emoto-a voda je živa i ima pamćenje. Kada je pijemo, informacije koje su pohranjene u njoj prenose se na nas …
Iz knjige «Poruke skrivene u vodi», Masaru Emoto-a, prenosimo nekoliko njegovih poruka. Citat:
«Voda poseduje sposobnost umnožavanja i pamćenja informacija. Mogli bi reći da voda okeana pamti stvorenja koja žive u okeanu. Ledenjaci bi mogli sadržati milione godina prošlosti naše planete. Voda kruži planetom, teče kroz naša tela i širi se čitavim svetom. Kada bi bili u stanju pročitati informacije sadržane u pamćenju vode, čitali bi priče epskih razmera. Razumevanje vode donosi nam razumevanje svemira, prirodnih čuda i samog života.»
Hemijska formula vode je H2O, što znači da jedan njen molekul čine dva atoma vodonika i jedan atom kiseonika. Voda je supstanca bez mirisa, ukusa i boje, čija je mehanička gustina 1 g/cm3.
U zаvisnosti od temperаture i pritiskа, rаstojаnjа između pojedinih molekulа vode su mаnjа ili većа, а veze među njimа jаče ili slаbije, pа se vodа jаvljа u više agregatnih stаnjа: čvrsto (led), tečno i gаsovito (para). Prelаzаk vode iz jednog agregatnog stаnjа u drugo postiže se povećаnjem ili smаnjenjem temperаture. Vodа prelаzi u gаsovito stаnje zаgrejаvаnjem do temperаture od 100°C. Prelаzаk vode iz tečnog u gаsovito agregatno stаnje se nаzivа ispаrаvаnje. Čvrsto аgregаtno stаnje se postiže hlаđenjem do temperаture od 0°C. Mаnje je poznаto dа vodа delimično ispаrаvа i nа nižim temperаturаmа od 100°C, аli ne u velikim količinаmа. Ovo ispаrаvаnje omogućuje dа vodа neprestаno kruži u prirodi, iz zemlje kа oblаcimа, pа potom nаzаd u vidu kiše i drugih pаdаvinа. Sneg je tаkođe vodа, pošto je svаkа pаhuljica kristаl ledа mаlih dimenzijа. Prelаz vode iz čvrstog u gаsovito stаnje nаzivа se Sublimаcijа.
O anomalijama vode više reči će biti u delu koji sledi a ovde naglašavamo jedno od njenih najvažnijh, više nego paradoksalnih, osobina – ali veoma značajnih za život svih bio-struktura.
Anomаlijа vode koja ima ključnu važnost zа život je njeno svojstvo dа najveću gustinu ima na +4°C, tako da led (0°C), tj. voda u čvrstom stanju, imа mаnju gustinu od vode u tečnom stаnju. Ovo je razlog što se vodene površine zalede po površini, a sav podvodni biljni i životinjski svet normalno nastavlja život u vodi ispod leda. Štaviše, sloj leda i snega koji po njemu eventualno napada postaje svojevrsna izolacija i štiti vodu od daljeg zaleđivanja. Kada bi se voda prilikom mržnjenja ponašala “normalno”, život bi bio nemoguć. Obzirom na ekološke međuzavisnosti, ovo je veoma važno i za ostatak živog sveta. Osim toga, ova pojava omogućuje da reke nesmetano teku ispod leda. Kada bi reka bila skroz zaleđena na nekom delu svog toka, pristižuća (nezaleđena) voda morala bi da potraži novi put … i eto poplava i bez kiše. …
Pomenuta anomalija susreće se samo još kod livenog gvožđa, bizmuta i antimona. Ipak, kod ovih supstanci ona nema ni približno isti značaj kao kod vode. Sve druge supstance (prema Mendeljejevom Periodnom sistemu elemenata ima ih 118) prilikom hlađenja i očvršćavanja smanjuju svoju zapreminu, tj. povećavaju gustinu !
Doduše i voda se hlađenjem skuplja kao i druga tela ali – za vodu – ovo pravilo važi samo do četiri Celzijusova stepena iznad nule. Ako je hladimo i dalje, ona počinje da se širi !? I kada se na nula stepeni sasvim zaledi, očvrsla voda (led) ima zapreminu devet procenata veću nego pre početka hlađenja. Ono što veoma čudi je intenzitet sile kojom led deluje na zidove cevi i posuda. Svi znamo da zimi, počesto, “kao od šale”, popucaju čak i jake metalne cevi, blokovi i hladnjaci automobilskih motora i gotovo svaka posuda u kojoj se voda zaledi. Sa druge strane, ovo neobično svojstvo vode ujedno je i jedan od načina na koji ona razara stene i oblikuje reljef planete Zemlje, znalačkom upornošću veštog i strpljivog majstora.
Može se reći da su anomalije i paradoksi, baš kao čuda i misterije, takođe deo našeg sveta pri čemu su oni u priličnoj meri “ravnomerno” raspoređeni na mnoštvo pojava kojima smo okruženi. Ono što je ipak najneobičnije u tom «skupu neobičnosti» je činjenica da se voda uopšte ne uklapa u tu ravnomernost jer je za sebe “pokupila” nesrazmerno veliki broj anomalija i paradoksa.
Iako naizgled jednostavan, molekul vode očito ima veoma kompleksan sastav jer voda ima – verovali ili ne – čak 69 svojstava [vidi ref. 1, (phase anomalies = 12, density anomalies = 22, material anomalies = 14, thermodynamic anomalies = 11, physical anomalies = 10)] po kojima su njena ponašanja sasvim drugačija od onih koja karakterišu druge supstance u sličnim uslovima. Kao gas, voda je jedan od najlakših poznatih, kao tečnost mnogo je gušća nego što «bi trebalo» dok je u čvrstom stanju mnogo lakša nego što se očekuje u poredjenju sa njenim tečnim oblikom. Iako atipična po svojim osobinama, voda je najrašireniji oblik supstance u tečnom stanju na Zemlji. Konkretno, visoka sila kohezije (privlačna sila istovrsnih molekula) rezultuje visokom temperaturom isparavanja-kondenzacije i niskom tačkom zamrzavanja-topljenja tako da se mi i naša planeta praktično «kupamo» u tečnoj vodi. Visok procenat vode u svim bio-strukturama očito je neslučajan jer, npr, veliki toplotni kapacitet i visoka toplotna provodnost vode uz veoma visok sadržaj vode u organizmu doprinose mogućnosti termoregulacije, odnosno vrlo efikasne kontrole telesne temperature. Visoka latentna temperatura isparavanja (energija potrebna da odredjena količina tečnosti ispari) sprečava dehidraciju organizma i – sa druge strane, suprotno – doprinosi mogućnosti evaporativnog hladjenja tela. Zbog velikog toplotnog kapaciteta okeani i mora se ponašaju kao ogromni rezervoari toplote obezbedjujući tako umerene temperaturne promene zemljišta i povoljne klimatske uslove u mnogo širim regionima gde bi oni – bez ovog mehanizma – bili mnogo nepovoljniji. Na primer, Golfska struja nosi tropsku toplotu u severozapadnu Evropu. Zbog svoje polarnosti i relativno visoke dielektrične konstante, voda je odličan rastvarač, jonizuje i omogućuje laku razmenu protona izmedju molekula i tako doprinosi bogatstvu jonskih interakcija u biologiji. Visoka površinska napetost vode kombinovana sa njenim svojstvima širenja pri zamrzavanju podstiče eroziju stenovitog materijala dajući nam zemljište pogodno za poljoprivredu.
Sve su nam ovo manje-više poznate stvari. Ali kako objasniti sposobnost vode da pamti ?
Jedna od osobina vode koja je korelativna sa njenom strukturom je njena dielektrična konstanta /2./ čiju vrednost današnja nauka sa lakoćom može pratiti do četvrte decimale, a što nam omogućuje uporednu analizu njenih energetskih stanja i odgovarajućih svojstava. Nadalje, svaki molekul vode emituje (i apsorbuje) elektromagnetne signale u vrlo širokom spektru frekvencija što takodje omogućuje istraživanja svojstava vode – kako onih dobro poznatih – tako i onih najkontroverznijih. Pošto su atomi unutar molekula vode jonizovani, tj. imaju naelektrisanja koja čine mini-dipole, usled vibracija koje nastaju od energije iz okruženja, oni emituju elektromagnetne talase u mikrotalasnom području. Rastojanje atoma vodonika i kiseonika je toliko da molekul vibrira u infracrvenom opsegu pri čemu je talasna dužina oko 3.2 mikrometra. Usled interakcije (ekscitacija) vidljive svetlosti sa elektronima u višim energetskim nivoima atoma kiseonika, ti elektroni (relaksacija) emituju fotone frekvencije od oko 10^15 Hz. To je najveća učestanost molekula vode. Više frekvencije generišu složenije forme – molekule povezane u veće grupe – tzv. klastere, koje može sačinjavati i nekoliko stotina molekula pri čemu različite strukture, analogno svom nivou složenosti, generišu odgovarajuće, uglavnom vrlo široke i složene spektre elektromagnetnih signala tako da voda «kao da nije voda …».
Savremena merenja i eksperimenti [npr. 2,3,4,5] potvrdjuju sposobnost vode da pamti informacije kao i mogućnost homeopatskih lekova da memorisane signale prenesu organizmu putem rezonantnih procesa. Nažalost ova eksperimentalno utvrdjena realnost nemože se objasniti klasično-čestičnom (fermionskom) strukturom vode (protoni, neutroni,…) predstavljene hemijskim jedinjenjem kiseonika i vodonika nego samo njenom «dubljom» energetskom strukturom koju sačinjavaju tzv. Bozoni, čestice (nosioci polja osnovnih fizičkih sila) koje tvore simetrično sastavljena kvantna stanja, dakle materijalnom strukturom sazdanom od fotona – odnosno «svetlosti»!
O tome kako medjusobno komuniciraju ćelije, uz naučne sugestije koje nas vode ka usvajanju ideje o telu kao energetskom sistemu, a ne kao zbiru materije, tj. sistemu gde rad tela vode skriveni kvantni procesi, a materija je tek njihov prekrivač, vidljivi glasnik nevidljivih zbivanja …, zainteresovani mogu naći u tekstu «Svetlost na tragu duha», objavljenom u ovom casopisu [7] a u narednom delu želim predstaviti – vrlo neobične ali zaista sjajne – ideje jednog prilično kontroverznog naučnika – Waltera Russella, koji nam svojim nekonvencionalnim tumačenjem strukture materije, pa samim tim i strukture vode, nudi i mogućnost objašnjenja njenih neobičnih osobina i svojstava.
Walter Russell [8] proveo je prvu polovinu svog života kao slikar portreta, arhitekta, kompozitor, kipar i filozof. Godine 1920, objavljivanjem svoje tabele Periodnog sistema elemenata kojim je proširio i dopunio prethodni Mendeljejev sistem, predvideo je postojanje deuterijima i tricijuma (izotopi vodonika), kao i transuraniumskih elemenata kao što su plutonijum i neptunijum. Do 1927.godine eksperimentišući u «Westinghouse Lamp Laboratories», uspeo je transmutirati (preobraziti, pretvoriti) vodu u 17 različitih supstanci !? Iako njegove ideje nikada nisu prihvaćene od strane šire naučne javnosti, na bazi svojih naučnih radova, nakon što su u nekoliko laboratorija izolovana sva četiri nova elementa koje je predvideo, Američka akademija nauka dodelila mu je titulu doktora 1941. godine. U kasnijim godinama svog života, dr. Russell je objavio nekoliko knjiga o načelima transmutacije elementa a zatim se posvetio svojim novim naučnim principima ekoloških sistema i tehnologijama slobodne energije. Umro je 1963. godine u 92. godini života. Objavljujući vest o tome, Walter Cronkite, američki novinar, najpoznatiji kao voditelj večernjih vesti na TV CBS, komentarišući Russellovu smrti, nazvao ga je “… Leonardo da Vinči našeg vremena”.
Godine 1927, Walter Russell je objavio knjigu “The Universal One”, u kojoj je tadašnjem naučnom establišmentu pokušao objasniti svoje kosmičke zakone. To mu nije uspelo u potpunosti pa je narednih dvadeset godina razradjivao svoje ideje a rezultat je knjiga “The Secret of Light”, koju je objavio 1947. godine. U osnovi, W. Russell je osoba koja je imala izuzetno napredna shvatanja ali ona nikada nisu prihvaćena od strane zvanične naučne javnosti. Čak ni danas.
Russell-ov Periodni sistem elemenata ima muzičko-spiralno-vrtložnu strukturu zbog čega neodoljivo asocira na razmišljanja Viktora Schaubergera ali neka stručna analiza niti direktna veza izmedju njihovih radova nikada nije napravljena. Ovde posebno naglašavam činjenicu da Tabela periodnog sistema elemenata Waltera Russella predstavlja dvodimenzionalni prikaz trodimenzionalnog koncepta četverodimenzionalne realnosti. Sastoji se od 9 oktava, tj. perioda energetskog talasa gde svaki hemijski element ima svoje «mesto» u tom TALASU cikličnih, prostorno – vremenskih promena
Russsellovu kosmogoniju zaista nije lako razumeti. Verovatno je to glavni razlog što je ona i danas potisnuta iz naučnih razmatranja. Ilustracije radi navodimo nekoliko njegovih ideja.
Prema savremenom konceptu gravitacije ona je (uvek i samo) privlačna sila kojom jedan supstancijalni objekt deluje na drugi i koja materijalne objekte sa masom “vuče” (privlači) “od izvan prema unutra”, ka centru mase. Prema dr. Russellu, gravitacija je ciklična sila koja kontroliše sažimanje (komprimovanje) hladnoće u toplotu, i širenje (ekspanziju) toplote u hladnoću”; gravitacija proizvodi toplotu sažimanjem hladnoće da bi nevidljiva svetlost postala vidljiva; gravitacija isijava (zrači) hladnoću širenjem toplote da bi vidljiva svetlost postala nevidljiva. … “Prvi princip Prirode u proizvodnji energije i izgradnji materije je proizvodnja toplote od hladnoće svemira (prostora). Tako generisana toplota zrači se nazad u hladnoću da bi se kompletirao talasni ciklus koji se automatski ponavlja u ovom večnom svemiru beskonačnog kontinuiteta”.
Generalna postavka dr. Russella, koja se po principu fraktalnog niza preslikava na sve nivoe egzistencije i strukturne mehanizme je njegova tvrdnja da je univerzum zasnovan na principu ujedinjene, ritmičke, uravnotežene razmene. Ova fizička teorija koju je izložio u svojim knjigama «The Secret of Light» (1947) i «The Message of the Divine Iliad» (1948–49), nije prihvaćena od tadašnjih «mejnstrim» naučnika a dr. Russell smatra da je to uglavnom zbog različitosti u shvatanju i tumačenju postojanja uma i materije; Dr. Russell postojanje uma smatra uzrokom dok naučnici uopšte postojanje uma smatraju efektom (posledicom).
Prema postavkama Modela Kvantiranih Gustina Energije [9], Upanishadskim i drugim Vedskim tekstovima – Istina je na strani dr. Waltera Russella! Čak i moderna nauka, tj. savremena eksperimentalna realnost ide u prilog ovako «slobodoumnih» ideja. Naime – Sonoluminiscencija (npr.) je pojava pri kojoj se delovanjem mehaničkih talasa iz domena ultrazvuka kreiraju kavitacioni mehurići u vodi (pojava nastajanja delimičnog vakuuma u tečnosti usled zvučnih talasa velikog intenziteta, odgovarajuće frekvencije …) koji odjednom narastu a zatim iznenada implodiraju (sažimanje) i pri tome emituju kratak svetlosni impuls. Činjenica da savremena nauka nema baš nikakvo objašnjanje za ovaj, eksperimentalno verifikovan dogadjaj u više svetskih laboratorija, ne umanjuje njegovu asocijativnu vezu «prirodnih zakona» Realnosti i Ideja slobodoumnih istraživača poput dr. W.Russella.
O tome u kolikoj meri su njegove ideje bile napredne govore reči jednog od najvećih naučnih genija naše civilizacije – Nikole Tesle.
Zaista je više nego interesantno da su se ova dva velikana naučne misli sreli i razmenili mišljenja. Tačan datum njihovog sastanka nikada nije utvrdjen, ali je ipak sasvim nesporno da su se sreli i razmenili svoje ideje, shvatanja i do detalja raspravili svoje kosmogonije. Tesla je prepoznao mudrost i snagu Russell-ovih učenja i pozvao ga «da zaključa svoje znanje na neko sigurno mesto tokom narednih 1000 godina – sve dok čovečanstvo ne postane spremno za tako nešto».