Овим ријечима, на данашњи дан, 24. марта 1999. године, тачно у 22 часа и 39 минута, спикер РТС-а је упознао грађане Савезне Републике Југославије са првим информацијама о злочиначкој НАТО агресији.
Дан раније, предсједник Владе СРЈ Момир Булатовић је, испоставило се више него оправдано, саопштио јавности Одлуку о проглашењу наступања неосредне ратне опасности, јер, како је рекао, сада већ покојни Булатовић: „Постоји опасност од агресије на Савезну Републику Југославију. Ова одлука ступа на снагу одмах“.
Ти први дани прољећа 1999. неодољиво су подсјећали на љето 1914. и онај злосудни телеграм пун ултиматума и прекора, који је из Беча послат тада најутицајнијем политичару Краљевине Србије Николи Пашићу, али и цијелом српском народу.
На крају 20. вијека, историја нам се поновила у лице и то у свом најмрачнијем издању. Била је то још једна ратна година заредом и још један злосутни историјски изазов. Српски народ је, по ко зна који пут у својој историји, криминализован до бестидности и означен за плијен.
НАТО агресија на Србију и Црну Гору трајала је 78 дана, односно трајала је од 24. марта до 10. јуна 1999. године.
То је било друго војно уплитање НАТО-а на нашу територију након бомбардовања Републике Српске у операцији „Намјерна сила“ 1995 године.
Подсјетимо се да је „интервенција“ НАТО-а извршена без одобрења Савјета безбједности, а изговор који су дале државе чланице НАТО алијансе чији су авиони учестовали у бомбардовању био је одбијање југословенске делегације да потпише споразум из Рамбујеа.
Ваздушни напади који су без прекида трајали 78 дана нијесу били само на војне циљеве већ и на привредне и цивилне објекте, а тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири.
НАТО до данас није признао да је у бомбардовању користио осиромашени уранијум од којег је након 1999. године становништво почело масовно да оболијева од рака.
Према процјенама, само у току 78 дана бомбардовања директно у нападима погинуло је између 1 200 и 2 500, а рањено око 5 000 људи. Међутим, овај број расте јер су последице НАТО бомбардовања трајне и сваког дана неко оболи или умре од рака. Животи се не могу избројати јер је порастао и број мртворођене дјеце као и стерилитета. Дакле, од бомбардовања нису угрожени и даље само живи већ и нерођени.
Напади су суспендовани 10. јуна, након потписивања војно-техничког споразума о повлачењу југословенске војске и полиције са Косова и Метохије, познатог као Кумановски споразум, који је потписан дан раније, 9. јуна.
Истог дана, 10. јуна, у Савјету безбједности је усвојена Резолуција 1244. по којој СР Југославија (Србија) задржава суверенитет над Косовом и Метохијом, али оно постаје међународни протекторат под управом УНМИК-а и КФОР-а. Са војском и полицијом у Србију је избегло више од 200 000 косметских Срба и других неалбанаца.
Црна Гора, од НАТО бомби до НАТО савеза
Представници бившег режима ДПС-а пуних 22 године о бомбардовању нису хтјели отворено и искрено да причају. Прије 25 године, Подгорица није признавала одлуку савезне владе да прекине дипломатске односе са државама које су напале СРЈ. Поручивали су да то није рат Црне Горе.
С друге стране, слободни грађани од првог дана бомбардовања орханизовали су протесте пркоса.
По иконографији личили су на оне у Србији, а представници тадашње опозције позивали су црногорске власти да јасно осуде агресију на СРЈ.
Нажалост, бивши ДПС режим, учинио је највећу могућу сулудност народу. А то је да га је 2017. године, увео у НАТО савез, тако да је жртва пришла свом џелату.